Општинске новине

Др. Ђорђе Пешић

Проблем пречишћавања пијаће воде „Верденизација"

Од фебруара 1916 године до септембра 1917 године француске и немачке армије бориле су се пред Верденом. И једни и други жртвовали су по 500.000 људи исте храбрости. Први су се борили за идеал правде и слободе, а други за идеал власти и освајања. За време, док се одигравала највећа војна драма у историји, са напором је тражено у француским лабораторијумима начин, да се борци одбране од тифуса и дизентерије. Може се рећи, да су резултати тих напора за мали број година спасли више живота него што је изгинуло у овој славној и крвавој битци. Долазак Индо-кинеских трупа на радове у позадини фронта, налагао је облигатно и моментано прочишћавање воде. Ове трупе донеле су страшну тропску дизентерију, која се преноси водом, као и тифус. Вакцинација против тифуса која је бранила армије, била је без ефекта против ове страшне опасности. Ово пречишћавање вршило се раније према упутствима Главног Генералштаба, уносећи у воду 1 до 4 милиграма хлора на литар воде. Да би се видело какво је стање владало до проналаска „ Верденизације '' изнећу мишљење чувеног бактериолога Бг. Коих, директора Пастеровог института у Паризу. У једном свом извештају који је послао Окружном Савету за јавну хигијену у 5 аШћгНе 6е 5 ете а који је примљен 1912 године, 4 године пре проналаска „Верденизације". Бг. Коих каже: „Једна количина хлорне воде која одговара 1 милиграму на литар убија бацил коли за 6 сат.и. Са једним и по милиграмом уништење је брже, али треба узети 3 милиграма хлора да би уништење бактерија било сигурно за 3 сата, и то тицало се воде изворске или филтриране. Какво је стање владало у погледу пречишћавања воде, у почетку рата и до проналаска „Верденизације" цитираћемо у изводу чланак госп. Ојепег^, који је био објављен 1921 године у званичној комуналној публикацији Париза ,Хе5 Аппа1е$ с/ев зегу/сез 1есћп'1цие$ с1'Ну§1епе де 1а уП1е 6е Раг\§". Господин 01епегГ, шеф Одељења за контролу вода француске престонице каже: „У почетку рата ми смо прихватили методу пречишћавања изворске или

филтриране воде са 1 милиграмом хлора на литар воде, базирајући се на искуство из 1911 године". У извесним водама органска материја варира према годишњем добу. Сипајући увек извесну количину хлора апсобција овога била је различита и на месту, где се налази хипо-сулфит долазиле су различите количине хлора. Ако је апсобција сувише јака, ризикује се, да стерелизација буде непотпуна са 1 милиграмом. Различите количине хлора, које долазе са водом на место, где треба, да се изврши хипосулфитација штетне су за правилно третирање са хипосулфитом и за контролу саме манипулације. Ми смо били доведени дотле, да изручимо једну количину хипохлорита тако, да воде које долазе на место имају исти титр слободног хлора. У 1911 години нашли смо, да је вода била, добро стерилизирана хипохлоритом, само ако је после 3 сата садржавала 0,5 милиграма слободног хлора на литар." Овакво пречишћавање давало је води врло гадан укус као и осталој храни, која се справљала са овом водом. Овакву су воду војници нерадо пили, а често и избегавали. Господин РШр Випаи-УагШа, директор вода на Вердену, сматрао је, да се овакав начин пречишћавања воде не може наставити, и одлучио се на експериментисање са мањим дозама, да би сазнао, да ли би се могла постићи пурификација мање комплетна или довољна, а за укус неосетљива. Наредио је зато армиским лабораторијумима, да употребе 10 део од минимума према ранијој наредби, давши уједно стручна упуства како ће се вршити виолентна узбурканост воде у току од 5 минута. Резултате, које су донели шефови армиских лабораторијума, били су фрапантни. Сви бацили коли који су се налазе у води тренутно су нестали. Тако је Верденизација родила нов илодан принцип за пречишћавање воде. Господин РШр Випаи-УагШа објаснио је овај феномен моментаним растурањем хлора, а чија је реакција муњевита на органску материју у води, производећи снопове изукрштаних ултра-виолетних зракова или нешто