Општинске новине
9*
Белешке и прикази
Трамваји и осветљеље града Београда
Изашао је пре кратког времена под горњим насловом из штампе опширан извештај о развоју и делатности установе којом данас руководи Дирекција трамваја и осветљења. Тај извештај, са своје обимности, а и због малог броја штампаних књига, не може бити приступачан широј јавности. Због тога смо за читаоце „Београдских општинских новина" спремили следећи извод тог извештаја, у коме ће, надамо се, бити интересантних података о раду ове установе, чија је социјално-привредна улога од првостепеног значаја за целокупно грађанство Београда. Овим се чланком допуњавају чланци о трамвајима и осветљењу О. г. Б., објавлзени' у Видовданском броју часописа „Београдских општинских новина". Данашња Дирекција трамваја и осветљења је подигнута на темељима радова који су за градско електрично осветљење и „београдску варошку жељезницу" предузети почетком последње деценије прошлога века. У то доба смо били одмакли једва десетак година од времена када се на београдском граду још вила турска застава; у погледу пак техничког напретка, онда се тек била појавила електрична сијалица, а изглед варошког осветљења обележен је речима које је претседник Београдске општине 1886 упутио одборницима: „Све што се на осветљењу вароши могло урадити јесте незнатно повећање броја општинских фењера. Крајем претпрошле године било је 611 општинских фењера поред 285 механџијских, који се сви укупно пале сваког вечера. Добијали смо многе и многе молбе за фењере, али и без тога увећали би њихов број, да се нисмо морали кретати у границама буџета. Ипак зато могли смо додати 42 фењера." Водила се истовремено опширна и жучна дискусија, у нашој јавности (нарочито кроз Београдске општинске новине) и у преписци са иностранством, око начелног питања: да ли да се за Београд усвоји електрично или гасно осветљење. Одлука по томе питању донета је 1889 год. Концесија за изградњу „варошких жељезница", и друга концесија за електрично осветљење Београда, дата је ново-основаном француско-српском друштву. Радовима се приступило одмах и већ 1 окто-
бра 1892 год. пуштен је у саобраћај први трамвај са коњском вучом. Моменат је био свечан и о њему се са одушевљењем гшсало у савременим јавним гласилима. Развој ствари је, међутим, нагло кренуо напред. Већ идуће године, 1893, засјала је електрична светлост „обилно осветљавајући варошке алеје и улице". У години 1894, на сам Ђурђев-дан, пошао је први електрични трамвај за Топчидер. Тиме је, за прво време, крунисан напор смелих подузетника тадањих генерација, који су покушали и успели да електрику, као потпуно нов и неопробан фактор, наметну конзервативним схватањима ондашњег београдског друшгва. Да је смелост тих првих потстрекача била збиља надахнута далековидошћу и оснивала се на довољно стручне обавешгености, — може се судити по размерама развоја и по темпу у коме је изведен тај развој овог ембрионалног предузећа за производњу електричне енергије и за њену експлоатацију. Постепено је електрика потискивала коњску вучу на трамвајима. Године 1904 је живописни трамвај са коњском запрегом дефинитивно прешао у заборав преживелих ствари. А како је, у томе међувремену ишло са развојем саме електричне цењгоале? Писаних подагака, на жалост, нема. Централа је припадала странцима и они су, мењајући се и одлазећи, собом односили и своје статистике у колико их је уопште било. Усменим саопштењима појединих старих службеника дугује се оно мало што се по томе питању данас још може знати. По тим обавештењима се, на пример, зна за овакве карактеристике рада: за 1 К \\^ћ произведене енергије трошило се 2,80 кг. шлескога угља; врх („шпиц") дијаграма оптерећења износио је око 400 К\У; тек 1912 год., за време турскога рата, дневна производња достиже рекордну цифру од 11.000 К \\Т1. итд. На скали данашњих резултата, вели се у извештају наше Дирекције, ти бројеви, отпре 20 година, изгледају више но скромни. За оно доба, међутим, они премашају сва очекивања и значе пуни процват оваквог једног предузећа.