Општинске новине

Стр. 766

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ском пажевском корпусу. Анексиона криза усталасала је цео народ, узбунила духове. Ондашњи министар спољних послова Др. Милован Миловановић разаслао је по Европи разна изасланства или делегације у разне државе, да европској јавности изложе и прикажу неправду, што је насилним актом анексије нанесена нашем народу. Без сумње она делегација, која је отишла у Петроград имала је најшире поље рада. И још првих дана по свом доласку у Петроград, то изасланство добило је новога сарадника, који

Краљ Александар одликује Карађорђевом звездом на Солунском фронту храбре официре и војнике из Мароканских трупа није знао за умор. То је био двадесетогодишњи младић, са нагареним наусницама, студент пажевског корпуса, принц Александар Карађорђевић. Посла је било сувише. Професори Др. Белић, Др. Ст. Станојевић, Мил. Павловић и М. Цемовић, као и Др. Шајковић и данас ће се сећати његове предане одушевљене сарадње. Тај млади човек сав беше предан општој ствари. И док је Петроград нудио безброј забава, разоноде, позоришта, проводе, вожње, излете Он је све своје слободно време трошио искључиво на то да руско јавно мњење добије јасну слику о нашем народу, изван граница Србије и да руски народ схвати оправданост вековних

тежњи нашега народа ка стварању уједињене државе Југословенске. Принц Александар становао је тада у Зимском дворцу, са стране која је гледала на огроман трг, звани, Дворцоваја плошчађ. Намештај у његовим одајама био је из времена Катарине II свила вишњеве боје. Принц Александар, чим је био слободан од рада у школи долазио је у посланство а потом у делегацију на посао. Делегација је имала стан преко пута посланства, у Литерној улици, близу Невског проспекта. А о вечери долазили су поједини чланови на ручак у Зимски дворац. Најчешћи, посведневни гост био је Мил. Павловић, затим М. Цемовић и Др. Шајковић. Као млад човек, бујан и уочит, принц се највише интересовао питањима која су захватала целу омладину српскохрватску онога времена. И у једном од првих вечера он испаде с питањем: —• Па шта мислите сад о будућности Србије? Оптимизам је био обележје целе епохе, али се ипак оба госта изненадише. Ово их питање за тренутак збуни. Док је Цемовић предлагао сливање Црне Горе са Србијом, Павловић је препоручивао да Цемовић тој заједници придружи Босну и Херцеговину, као да је то од њихових политичких маказа зависило. Принц веома заинтересован скочи са столице и приђе зиду, на коме је висила карта Балканског полуострва поред узаног ројала на врху кога су се налазиле урамљене три фотографије: Цара Николе, Краља Николе и Краља Петра. Принц поче вући прстом по карти. —• Ево, рече, то је ваша држава, ваш пројекат... И окрећући се својим гостима настави: — А где су Санџак, Стара Србија и Маћедонија, господо? Обојица збуњено муцају: — Па да... имате право... и то, дабогме, разуме се. Принц добија полета и пада у ватру: — А шта мислите за Далмацију и Боку? Опет забуна и оба уједанпут одговарају: — Па... знате, што, разуме се... то може, управо морало би! Студент пажевског корпуса хвата прстом на карти шири круг гледајући обојицу: —• Шта је? Нећете Хрватску у друштво, нећете ни Војводину? Остављате их на милост и немилост црно-жуте орлушине? И ватрено и одушевљено настави: —• Ако историја није бесмислено излагање случајних догађаја, ако у историским догађајима, као и у природи владају закони и ако у њима има реда и логике, онда и са нама мора бити оно што је било са Француском и Немачком, са Грчком и Италијом,