Општинске новине

У најтужнијем месецу наше истори)е:

Смрт и сахрана Блаженопочившег Вихешког Краља Александра I УЈединитеља

Био се тек спустио над Београдом влажан и хладан јесењи сумрак кобнога дана 9 октобра. Прве сијалице почеше да се пале и да . с муком пробијају суморну завесу јесење кише. Тада, као ношена црним аветињским крилима пронела се кроз Престоницу вест, која је сва срца испунила стрепњом и језом: — Краљ је погинуо! Свет је застајао по улицама, по локалима. Лица су се кочила. Помућени погледи зверали су унаоколо, тражили неког пријатеља, неког познаника, који би могао да порекне тај језиви глас, који би казао да је то само тенденциозно протурена вест, да је Краљ жив и здрав на пријатељском француском земљишту. Нажалост, вест је претстављала кобну истину. Једна тешка ноћ Министар спољних послова г. Бошко Јевтић и маршал Двора генерал г. Аца Димитри.јевић, на кратко време после трагичног марсељског догађаја позвали су из Марсеља телефоном Двор на Дедињу и обавестили Њ. В. Кнеза Павла о страховитом злочину и смрти Краља Александра, чије су последње самртничке речи биле упућене Његовом љубљеном народу: — Чувајте ми Југославију!

Њ. В. Кнез Павле, дубоко потресен, сачувао је присебност духа, неопходну у тако тешком тренутку и позвао је одмах у Двор Претседника Владе г. Николу Узуновића и чланове Владе. Док су аутомобили као мрке сенке јурили кроз мрачну ноћ према Дедињу, језа је обавила цео Београд. Музике су престале да свирају, све забавне приредбе су прекинуте. Више није било сумње. Као мукли глас неме коби одјекнуо је кроз срце Београда угушени крик: — Краља Александра више нема! Укочила' су се лица, укочили су се погледи, само, као у зујању подмукле грознице подрхтавале су груди Београђана од ударца грозне истине. Уста су била нема. Пријатељи и познаници су се сретали, задржавали без речи. Као да је тешка мора на црним крилима смрти прохујала самртнички нечујним шумом кроз улице Престонице. Пред страхотом истине стала је свест. Улице су убрзо опустеле. Као да је сваки покушао да побегне од кобне истине, да завара себе да је то био само .један ружан и страшан сан, кога ће растерати први зраци .јутарњег сунца. Али, сан те ноћи није могао да заклопи очи Београђана. Сви локали били су затворени, све улице пусте, али иза завеса београдских домова гореле су сијалице. Није се спавало. Ноћ је пролазила споро и тешко, у испрекиданим реченицама, у укоченим погледима, у последњој бесциљној нади да се ипак можда још није за навек угасио живот нашег тако вољеног и толико обожаваног Владара. Манифест Краљевске Владе Зраци јутарњег сунца нису растерали тешке облаке. Јутро је свануло у сивој, кишовитој магли, а у првој суморно.ј светлости дана групе грађана застајале су пред Владиним манифестом у црном оквиру, који је објављивао Југословенском народу трагичну истину о смрти Витешког Краља и Његов акт о наименовању Краљевских намесника .