Општинске новине
2*
БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ
Стр. 671
зоте које је недавно'учинио мрски непријатељ над небрањеним домовима и над слабом нејачи у Јадру, питомој Мачви и богатом Шапцу. Видели сте искаљено срамно његово дивљаштво над вашим палим друговима. Протерајте га из наше земље и уништите га . . . . Јунаци са Цера и Јадра! Погледајте на ваше прослављене заставе и примите к срцу на њима исписане речи „С вером у Бога за Краља и Отаџбину". Ни стопе наше земље непријатељу! Напред у победу! С нама је Бог! . . . ." Ове пламене речи омиљеног Врховнога Команданта коснуле су до срца наше војнике. Резултат је био, да су, потпуно неочекивано за непријатеља, који је већ помишљао да је судбина Србије запечаћена, српске армије прешле ускоро у громовит напад на целом фронту од Ужица до Београда, разбиле непријатеља и једним силним гоњењем бациле га преко Дрине, Саве и Дунава. „Јунаци! Ја сам поносит да објавим да на земљишту Краљевине Србије нема непријатеља . . ." Тако се сада (15 децембра по сгаром) обраћа Врховни Командант, Престолонаследник Александар, својим дивним борцима, одајући хвалу њиховом беспримерном јунаштву и жртвама. За ову нову велику победу, још гласовитију за сјај нашега оружја него што беше и она на Церу и Јадру, поред показане храбрости и пожртвовања, дугује српска војска своме прослављеном Врховном Команданту и Његовим сарадницима, који су вештим избором момента за прелаз у напад и припремама у моралном и материјалном смислу омогућили овакав сјајан успех. Настаје трагична 1915 година. Познато је како смо, у јесен те године, били нападнути са три стране далеко надмоћнијим непријатељима. Па ипак, иако непопуњена материјалом и истрошена дотадашњим борбама и тешком епидемијом пегавог тифуса која је, с пролећа исте године, покосила многе жртве, српска војска под својим Славним Врховним Командантом брани сваку стопу земље, прелазећи, кад је било могућно, и у напад. Али је надмоћност непријатељева у снази и средствима толика, да се војска мора повлачити све дубље. Ипак она чува све своје јединице и своје прослављене заставе. Право је чудо, а у исто време највећи доказ чврстине трупа и вештине српскога командовања, како непријатељима, крај све њихове надмоћности и повољности базирања за операције, није успело да заробе ни једну читаву, ма и најмању, српску јединицу или да отму ма и једну заставу. Али повлачење се мора наставити. Долази се до Косова и Метохије. Настаје питање: куда даље?
У томе трагичном тренутку донесена је "једна судбоносна одлука, одлука необична, дотле у историји невиђена. Решено је да војска уништи своје топове, да спали своју комору и материјал, па да се крене преко непроходних црногорских и албанских планина . . . к мору . . . у неизвесност, да ако би је савезници прихватили. Да ли ова одлука није можда потекла само из упорства, из осећаја достојанства: да се не приме непријатељски услови мира, односно да се не падне у његово ропство?
Краљ Александар са Војводом Степом
Не! Та одлука је била плод дубоке и непоколебљиве вере у крајњу победу савезника, као и уверења да је српска војска, ма и преполовљена, потребна за тај одсудан обрачун са непријатељем. Колико је у томе било проницљивости, видовитости! И колика је тиме недогледна услуга учињена нашој националној ствари! Али макако да је решење о повлачењу војске преко црногорско-албанских кршева одговарало осећању већине војника, ипак заслуга за њ припада у првом реду Врховном Команданту. Он је био тај у кога су били \траељени погледи свих, у овим најтежим данима рата; Његова је реч одлучујућа . . . заповест за којом ће се слепо поћи даље.