Општинске новине

Стр. 684

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

прве чарке и борбе, које су биле пробни камен за њихову ваљаност и употребљивост после извршене реорганизације. Успеси постигнути у овим борбама против надмоћнијег непријатеља подигли су њихов морал и самопоуздање и оне су дале доказа, да се на њих може рачунати за операције већег стила и пресудног значаја. Савезничке снаге биле су још недовољне, а развијене на несразмерно широком фронту, на коме су српске трупе држале фронт од Мајадага (на десној облати Вардара) до Преспанског језера, такође несразмерно велик према њиховој снази. Овом околношћу Бугари су хтели да се користе, прикупили су се код Битоља и скоро три пута јачим снагама напали су лево крило српских трупа правцем Битољ—ФлоринаОстровско језеро. Напад је био силан и изненадан; али су га српске трупе храбро дочекале и — пошто су напустиле нешто мало терена — потпуно га задржале. У току пристизања појачања, непријатељ је покушао још неколико напада, који су сви крваво одбијени. И, најзад, V контра-офанзиви, у тродневној огорченој Горничевској битци од 12—14 септембра, непријатељ је био на фронту I и III српске армије потучен и принуђен да се повуче у нереду на положаје на српско-грчком граничном фронту, док је за то време на фронту II српске армије вршена снажна демонстрација. Од 15 до 30 септембра настављене су огорчене борбе на јужној граници Србије и у истима српске трупе заузимају цео масив планинског горостаса, Кајмакчалана, којим отваоају врата своје поробљене Отаџбине, док се Бугари —• заламајући своје десно крило повлаче на леву обалу Црне реке и код Кенали јужно од Битоља. У ковавим борбама од 7 октобра до 18 новембра, у луку Црне оеке, српске трупе успели су да пробију фронт удружних бугарско-немачких снага и да их потисну на север, што је имало за последицу и пад Битоља. Ослобођење Битоља, првог већег центоа Србије, било је истог историјског дана —- 19 новембра, кога је дана било и његово прво ослобођење у балканском рату 1912 године. Све ове одсудне и крваве борбе прати Врховни Командант, Престолонаследник Александар, на самоме бојном пољу излажући се увек и лично опасности, дајући тиме силног потстрека старешинама и трупама за истрајност и енергију у борби. Благодарећи овом утицају, рад српских трупа имао је карактер крајње жилавости и упорности у одбрани, а сјајног елана у нападу. Ове сјајне победе и успеси Српске војске нису донеле одлучне резултате — какви су доцније у 1918 години постигнути — због тога, што ни српска војска ни остале савезничке војске нису раеполагале довољно јаким

и свежим резервама, да гоњењем непријатеља доврше његово растројство и постигнутим успехом да се користе до крајњих граница, Појавом још и јаких непријатељских свежих појачања на целом фронту, као и због недовољности артиљеријског и осталог материјала за борбу на положајима, који су били у знатној мери утврђени, заустављене су офанзивне операције и настала је стабилизација фронта. У овом периоду наметнут је српском старешини и војнику нов вид ратовања-рововска војна, који није одговарао ни њиховом темпераменту за брза и офанзивна дејства, ни раније изведеној обуци, као ни раније стеченом искуству у рату. Овај вид ратовања изнуравао је душу српских ратника и то у толико више, што се од потлачене Отаџбине имао (само један крајичак осло.бођен, а веза са својим милим и драгим у поробљеној Отаџбини није се имала, нити се знало за њихову судбину. Због овог застоја на прагу отаџбине, потиштеност и нестрпљење захватиле су српске трупе. Али, угледајући се на високи пример својих старешина, оне су очувале стално висок морал и борбену вредност и у најтежим околностима. Врховни Командант Престолонаследник Александар, за цело то време, налази се већим делом на самом бо.јном пољу и у непосредној близини својих ратника и сво.јим присуством благотворно утиче на њихову душу. Његове осматрачнице на фронту I, II и III српске армије биле су увек у домету непријатељске ватре, а било је честих случајева, кад се толико излагао, да Га је само срећа сачувала војсци и народу. Његов бивак на Јелаку, где је проводио највећи део времена, био је у домету јаке артилериске ватре. У периоду затишја Престолонаследник Александар, сво.јим неуморним настојавањима код савезничких влада, успева да добије одлуку савезника о појачању Солунског фронта довољним снагама савезничких војски, као и да се створе услови за делимичну смену и одмор српских трупа, заморених непрекидним борбама у току четири месеца. Исто тако благодарећи Његовој мудрој и патриотекој акцији, српска влада и Југословенски одбор издали су 20 јуна 1917 го- • дине Крфску декларацију о ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну слободну националну и независну државу, којим се знаменитим чином пред целим светом изнела сагласна жеља и званичне Србије и потлачених Југословена за уједињењем. То је био предзнак коначног распада Аустро-Угарске монархије.