Општинске новине
7
Б Е О Г Р А Д С К Е- НОВ И Н Е
Стр, 709
У служби слободе и истине ова два велика Суверена раде истрајно до изнемоглости, да се најзад први — Суворов — преко Швајцарских гора и планина и вечитога снега и леда врати болан и преболан и да у својој 70-ој години умре извршивши највећу и најсветију дужност ослобођења хришћанске браће у питомој Ломбардији и Савоји, — а други — Краљ Александар I, Велики, Витез мира и херој слободе, љубави и правде, насмејан и ведра лика и поносна чела пође широким морем у сусрет великом чину октроисања светскога мира и љубави и да Га, у место пријатељскога поздрава и братскога загрљаја, заустави издајничко зрно на самоме прагу гостопримства велике француске земље, у којој је требало упалити буктињу Европскога мира. Краљ Александар I и Суворов, два Словена, били су војсковође племенитости. Они нису водили освајачке ратове. Они нису имали жељу, да освајају оно, што њихово није, да освајају туђе, зашта би се и Бог расрдио, као Александар Велики, коме је било мало, што освоји малу Азију, већ пође и оде ка далекој Индији. Или, Наполеон, који без икакве стварне, социалне, и човечанске потребе иде на Русију, где ће 1912 год. преживети пораз, какав се не може описати. Њему се прохтело, да пошто пото освоји целу Европу, па да заузме „престо света" и да буде владар свију владара. За овакву нескромну жељу Бог је Наполеона казнио 1915 год. катастрофалним поразом на Ватерлоу и ропством на Св. Јелени. Краљ Александар I и Суворов чине две сјајне епизоде у светском војсковођењу, две епизоде, с којима се ниједна друга у историји света ни приближно не може поредити. Суворов ратује као војсковођа против рођене браће Пољака. Али тај рат свршава се без проливања братске крви. Суворов, као племенити војсковођа успева да наговори своју браћу Пољаке, да се предаду и да не лију узалудно своју драгоцену братску крв. Пољаци завијају своје заставе, предају се своме „непријатељу" Суворову, кога називају „својим избавиоцем" и у знак захвалности кују му медаљу са утиснутим датумом и натписом: „своме избавитељу Суворову". Али овакав успех може да избори само војсковођа вишег стила, војсковођа племенитости, коме није било стало до узалудног проливања братске крви и до кићења победом и славом потоцима ове проливене крви и брдима нагомиланих лешева и поломљених костију. Овај велики војсковођа Суворов није овако џентлеменски ратовао само против своје браће рођене. Он је ратовао у част и славу ослобођења и туђих народа у Ломбардији и Савоји, где је јединственим победама ослободио толике кнежевине из ропства под туђином и пошао преко кршних и снежних Алпа да да мало лекције и ономе ,, маломе човеку"
Великом Бонапарти, који се беше осилио до обесности. И малена Србија имала је свога Великога Суворова, Суворова љубави и мира према неослобођеној и подјармљеној браћи, Суворова, који није ишао у рат да освоја, да туђина заробљава, да пљачка и пали, већ Суворова, који ће 1912 год., уз развијену заставу слободе
Карађбрђев конак у Тополи
и мира прикупити поробљену браћу Јужне Србије, за чим су они од Косова стално чезнули молећи се тихо и нечујно Великоме Господу Богу. Душанове и Немањин^ земље, изгубљене под царем Лазаром, одахнуше душом, јер им 1912 год. Велики Краљ Петар Ослободилац са српским Суворовом, Главним војсковођом, си-
Црква, коју је подигао Карађорђе у Тополи
ном Престолонаследником Александром пружа ту давно жељену и жудно ишчекивану златну слободу. Великом и Узвишеном војсковођи Престолонаследнику Александру у великом разбукталом пожару светскога рата, који је силом наметнут маленој, измученој СрбиЈИ, и њеном напаћеном народу, као да би суђено, да до-