Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 713

и поред све послушности усталаса и узбурка море дисциплине, пред којим и једна Суворовљева војска може да застане, да се аветски усправи и узвикне: „Па куда нас води овај човек. Да није, он поманитао". Али и то усталасано море послушности некаквом мађијском моћи зауставља и умирује велика душа Суворовљева. Он је умео да се снађе врло згодно и визионарски у овој прилици узбуђења војске и наређујући, да се ископа за њега гроб, да узвикне ово: „Децо, ви ми осрамотисте моје седе власи. Ја сам ваше очеве водио из победе у победу, а сад ви нисте деца моја и ја нисам отац ваш. Подубите ми овај гроб и сараните ме у њега. Ја нисам у стању да преживим овај ваш срам и стид", — и рекавши ово скочи у гроб и понова повика: „затрпајте ме, затрпајте н преко мене мртва вратите се у Русију. Али кад вас тамо пнтају: ,,па где вам је војсковођа, ви реците: Ено га тамо, остависмо га"... Оваква мађијска реч на војнике је дејствовала као гром из ведра неба. Они беху сви омађијани. Почеше сви плакати и повикаше: „Оче наш, води нас куд хоћеш, водп нас и у смрт". И сви падоше на колена и почеше љубити ноге, руке, хаљине Суворовљеве заклињући се и заричући му се, да ће поред њега и с њим умрети. Таласи узбурканости, код овакве речи Суворовљеве, стадоше као зид, као стена и војници побеђени очинским прекором свога дедушке Суворова полетеше у смрт, да са својим војсковођом победе и Бога, Њ. Величанство Природу. И млади тридесетогодишњи Престолонаследник Александар имао је своје Алпе и своје усталасано море од стрпљења, или боље рећи нестрпљења. Скоро пуне три године, малена српска војска, прибијена као рој пчела уз кршно стење масива Козјака и Перистера, од Ветреника до Битоља, слагала је у своме саћу каналић по каналић стрпљења и чекала не братски, очински и Владарски прекор, већ Војсковођин поклич: „Са вером у Бога напред у отаџбину". На овакву громку реч младога Престолонаследника, српска војска разби чашу стрпљења, усправи се као титан па полете, кроз отворену капи.ју на Добром Пољу, у Србију као ветар носећи буктињу слободе и поклич уједињења све дотле, док је 11 новембра 1918 године не заустави далеко више Дунава, Саве и Драве, али, не топ, пушка и бз.јонет непријатељски, већ трубни знак: „Стој!" — „Примирје!".... Во.јсковођа, Престолонаследник Александар, војник-Краљ са својом одушевљеном војском прелете из питоме Могленице преко долина и дубрава, брда и планина јужне Ср-

би.је у Шумадију, до крајњих граница сво.је нове увећане и уједињене отаџбине — Југославије. Последице вере, наде и љубави код војсковођа Са вером, надом и љубави седамдесетогодишњи старчић Суворов са својим орловима, Русима, прелете Алпе. Престолонаследник Александар, сутрашњи млади Краљ, са својих тридесет година чилости и бодрости прејури даљину, прелете просторије са својим Соколовима у таквим маршевима, какви се у историји ратова ни у једном, једином случају не памте. Суворов је у Игалији носио стег слободе туђим, али хришћанским кнезовима и народима. Престолонаследник Александар носио је заставу: ослобођења и уједињења својој рођеној брађи преко Дунава, Саве, Дрине п Драве. Историја ће ово записати крупним словима и подвући дебелом црвеном линијом незаборавности, а дела Престолонаследника урезати у плочу вечитог сећања на неумрле претке његове: вожда Карађорђа, кнеза Александра, Краља Петра и владике Његоша, овог горостасног стабла, на коме је најмлађа грана Витеза Краља Александра I уродила дивним плодом у цветној и родној Југослави.ји, коју ћемо, уз премилостиву подршку Господа Бога, чувати као аманет Витешког Краља Александра I Ујединитеља. Овакав војсковођа, овакав Краљ заслужује ' грандиозан споменик незаборавности п вечан помен у Историји, а у срцима свога народа и војске нераздвојну љубав, као што је нераздвојна Његова уједињења Југославија, у чијем ће храму вечитог сеђања стално горети кандила захвалности. Наш витешки Краљ-Војник, наш до вечности прослављени Витез и Херој Војсковођа и Ујединитељ Краљ Александар I, заслужује вечни покој и тихи одмор на Опленцу у своме Храму мира и љубави, одакле је веђ Његов Велики Дух наткрилио као Соко своју широку, цветну и плодну Југославију, а његови трошни земни остатци уздигоше га као мученика до Светитељске Узвишености. Народ његов још за живота прогласио Га је својим Највеђим и Првим Војсковођом а после сЏрти Мучеником и Светитељем. А и јесте Светитељ, јер Његов свети гроб од дана сахране стално посеђује све, што се зове човек и клања се Његовој светој Сенп љубећи врелим уснама у тихом ћутању хладну надгробну плочу, и заливајући је топлим сузама ■ захвалности и милоште са заветом: да ће чувати Његову Југославију.