Општинске новине

Драг. Д. Пандуровић, пуковник, командант 7 п. пука „Краља Петра I"

Витешки Краљ Александар I УЈединитељ као ратник

Све велике војсковође, које светска историја као такве помиње, имали су у почетку своје војничке каријере исту биографију, исте особиие које су одмах оцртавале необичност њихову и давале јасан наговештај, да су то изабраници природе, који ће својим животом и радом испунити многе стране историје света. Та необичност њихова у детињству и младости испољавала се: у енергији којом су започињали и радили сваки посао, у јаком уму којим су потчињавали себи околину своју, те је она инстиктивно осетила потребу за изјаву поштовања и послушности. По томе бисмо могли и ово узети као доказ за познату теорију, да су све велике војсковође имале једну душу, која је само мењала тела. Војничко образовање Витешког Краља почиње одмах по уласку у руски пажевски корпус у Петрограду, где је он одмах по ступању од својих наставника и другова запажен као ванредно вредан ђак, са урођеним војничким склоностима ка тачности и методичности, са којом је радио сваки посао, и истрајности. Скромност његова огледала се свуда и изазивала дивљење баш с тога што су сви знали да у Његовим жилама тече Краљевска крв. Рука судбине прекраћује у Русији пажевско школовање Карађорђевог потомка, преноси га 1903 године у Србију, где он као Краљев син ступа у редове Српске војске

као редов 1 чете 3 батаљона 6 пешадиског пука Краљевића Александра. И ако је једновремено са овим настављено и његово раније прекинуто школовање и васпитање у пажевском корпусу, за високе дужности које очекују Краљевог Сина у будућности, ипак је судбина овом првом наменом наговестила — у коме је правцу упућен живот и рад другог Краљевог сина. Енергија, методичност и мудрост јесу особине, које млади војник све више испољава из године у годину, задовољавајући при том своје учитеље и околину разумом, душевном мирноћом и чврстином воље. 28 марта 1909 године проглашен је за Наследника Престола Краља Петра I и истог дана постаје пешадиски потпоручник Српске војске. Предстојећи велики догађаји на Балкану тражили су да Српска војска буде за њих дорасла. Млади Престолонаследник, као главни инспектор целокупне Српске војске, са својим начелником штаба ђенералом Степом !Степановићем обилази неуморно све гарнизоне и успева да високо уздигне морал код војске, опремивши је потпуно знанствено и материјално за предстојеће ратове. Његова енергија на томе важном послу и критичке примедбе задивљавају ђенерала Степу, који по инстикту предосећаше: да се из младог Престолонаследника постепено појављује велики војсковођа. Извежбано око старог искусног ђенерала сагледало је још првих дана њиховог заједничког рада вођу Српског народа, вођу не само по снази законитог Краљевског наслества већ, и особито, по сили божјег Провиђења које је овом Краљевом Сину наменило велике циљеве, дајући му уз то природне дарове мимо других људи. И када је плануо рат 1912 године млади Престолонаследник као пешадиски мајор на челу је најјаче Српске I армије, као њен Командант. Прво ватрено крштење добија на Куманову, у чувеној дводневној битци 22 и 23 октобра, где је Његова младост задивљавала храброшћу, стрпљењем и хладнокрвношћу. Познате мучне и славне фазе ове битке проживљавао је млади команданг као неки стари ратник. Његови најближи сарадници и помоћници са респектом и дивљењем