Општинске новине

1

Бг. Станко Мајцен, ннспектор Министарства унутрашњих послова Основна начела Закона о градским општшама 0 )

Ма колико је наше законодавство од 1918 годнне па наовамо било активно у свима областима јавнога живота, са самоуправама у ужем смислу оно се бавило доста мало. Затечене три форме јавних територијалних корпорација: општинска, среска и покрајинска, које су се до 1918 године развијале упоредо, такорећи у међусобној органској вези, после 1918 године иду свака својим правцем а имају и свака своју посебну судбину. Послове покрајинских самоуправа, где су оне затечене, после уједињења врше покрајинске владе. 1922 године, у Закону о општој управи, оне васкрсавају у виду обласних самоуправа са бираним органима. Променом у систему управе 1929 године, бирани органи обласних самоуправа укидају се а њихове се функције преносе на велике жупане, односно банове. На овај начин, покрајинске самоуправе по други пут губе своје демократско-колегијално устројство и буду уређене аутократско-монократски. Територијалне корпорације средњег степена, среске самоуправе, ликвидирају се 1922 године, пошто им у малим областима, снабдевеним широким делокругом и одговарајућим финансијским средствима, више нема правог задатка. Но, у великим бановинама оне не бивају поново установљене, ма да се осећа потреба за њима. Законодавац помаже себи на тај начин, што за поједине среске послове ствара специјалне органе, среске одборе, установе и фондове, који међусобно немају везе и чија се делатност и не диригује са једног места. ТТТто се, најзад, тиче општине, прво се приступило измени активног и пасивног изборног права. Доцније је извршена медијатизација имеди.јатних градова, утврђен је хиерариски положај градова са општом управном влашћу првога степена, мењан је начин постанка општинских часника и друго — али је општина ипак остала оно што је била, т. ј, колегијално устројена и по начелу самоодлучивања уређена територијална корпорација са свеопштим делокругом. Према томе, основ на коме се могло почети градити ново уређење, био је ту; у супротности са бановинском и среском само-

*) Г. Вг. Мајцен одржао је 10/ХН-1934 год. предавање на кокдресу Савеза градова Краљ. Југославије о основним начелима Закона о градским општинама.

управом, са бановинском која је монократизована, а са среском која је уопште укинута, идеја општинске самоуправе код нас никад није изневерена, па чак ни у најкритичнијим тренутцима нашег политичког живота последњих петнаест година. Ту, у најнижим територијалним корпорацијама, непрекидном традицијом је сачувана свест снаге која проистпче из слободе самоодлучивања, свест снаге која проистиче из самоодговорности. Затечени закони о градским општинама су били не само разнолики, већ и застарели. На пет правних подручја они су се међусобно разликовали по законодавно-техничком на чину свога уређења — заједнички закони за све врсте општина, допунски закони за градске општине, упоредни закони за градске општине, закони за поједине градове — а и материјално, т. ј. по своме називу и правном положају, категоријама свога становништва и градском статусу, организацији одлучујућег и извршног органа, обиму наложених послова, финансијама и државном надзору. Да поменемо само најупадљивије разлике. Градски статус је имао онолико разних основа, колико је постојало разних прописа о завичајним односима или чланству општине. Збрка је била у толико већа, што су по негде, на пример у Словенији и Далмацији, упоредо постојале завичајност и чланство општине, пошто је ово чланство било шире од завичајности, то оно и није било истоветно на пример са чланством општине у Србији. Репрезентациони систем, као организациони облик одлучујућег органа, постојао је свуда, али је положај градских представништава био по негде ослабљен већом или мањом надлежношћу збора бирача, на пример, вароши у Србији, или Марибору. Организација градске егзекутиве је показивала три типа: демократско-колегијални (вароши у Србији), аутократско-колегијални (градови у Војводини, Марибор и Љубљана), и аутократскомонократски (градови у Босни и Херцеговини, Хрватској и Славонији, Цеље и Птуј), с тим, да се аутократско-колегијални тип јављао у три варијанте: војвођански сенат, љубљански магистрат и мариборски градски савет. Још јаче градови су се међусобно разликовали по обиму наложених послова, као и по положају у хиерархији јавних управних власти који им је према обиму