Општинске новине

Стр. 38

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

Пре него што је уступио претседничко место новом претседнику г. Влади Илићу, г. Милутин Петровић је одржао овај говор: „Господине Претседниче, Господо већници, У моменту када сте положили заклетву предамном, када имате да примите дужност од нас, ја вас молим, Господо, да ми донустите да вам изјавим у име целе раније општинске управе нашу најискренију жељу да постигнете још већи успех но што је био_ наш, да допринесете још више развитку и напоетку Београда. У овом моменту када се ттрекида линија рада мога и мојих другова, када се ставља тачка једном скоро трогодишњем напору и делању, дужност ми је и као досадашњег претседника и као оног'одговорног лица за целокупну комуналну политику V овом тоогодишњем периоду, да положим јаван рачун о нашем раду. Ми смо преузели дужност у времену, када је Блаженоупокојени Витешки Кпал^ Александар Ујединитељ истакао као гесло целокупне администрације, нелокупних политичких настојања и акпија: Југословенство и интензивна служба Краљу и отанбини. Када сам добио мандат претседника Општине, ја сам кроз цео свој рад имао само тај став, и истицао га и речима и делима. Није наш рад, Господо, био лак. Напоотив, он је био веома тежак и мучан. Не само по томе што смо ми затекли 1'едну тешку Аинансиску" ситуацију у Општини, где |е половина буцета морала да иде на ануитете и дугове, не само по томе што смо затекли општинске приходе ангажоване за читав низ годииа, нити пак што је наш рад пао v доба најтеже економске кризе, .већ нарочито по томе, што наша политика није била схватана «ити помагана ни тамо где би се могла v повом реду очекивати најактивнија сарадња. Многи и многи лгата план, многа и многа корисна акција разбила се о то неразумевање, разбила се о ону наслећену психу прошлости, о оне нетолеранпије от којих 1'е наш 1*авни живот пзтио. Требало 1е мудре и велике, до v танчине јасне воље Почившег Коаља, тпебала је Његова дубока вепа V напте намеое и акције, требала је она Његова неизмеона љубав према Београду и Београћанима. њиховој будућности, па да се те сметње савладају, те препоне отклоне. Смем отворено да кажем: само захваљУ1*ући почившем Коаљу, ми смо могли да радимо са онолико замаха, онолико одушевљења на добоо Беогоада, престонице Југославије, на добро Београћана. Господо, ми одлазимо са овога места, али одлазимо са једном свешћу, једном гордошћу, да смо своју дужност вршили најсавесније у корист велике будућности Београ-

да. Нема области општинске политике, нема ни једне општинске акције у којој није дат пун напор, унета једна одушевљена акција великих'замаха, у којој ни.је дат печат једног периода пуног плодних иницијатива, корисних акција. Знам да наш рад није био подједнако топло примљен ни схваћен. Знам да многи од оних чија су срца и душе биле иопуњене прошлошћу, и гледали за собом а не испред себе, нису могли да се одушевљавају акцијама и настојањима у којима се имао пред собом само један циљ: добро Београда, и где се није гледало ни на ко.је друге квалитете сем на оне рада, преданости и исправности. Са њима се никада, ни у каквом ситнијем раду, не бих имао наћи на истој линији, а најмање у једном послу где треба да је душа чиста, чело ведро, где треба да је човек слободан од свих предрасуда и притисака прошлости, ма колико иначе та прошлост била драга. Са мном и мојим радом нису се могли одушевљавати ни они који су навикли да Општину третирају као неку за њих створену институцију, где су њихови интереси чак њихове жеље, требале да буду меродавне и одлучујуће за целу општинску политику; који су навикли да Општина треба да буде пуна индулгенци.ја за њихове грехове, пуна самарићанске милогате за њихове егоистичке циљеве и потребе. (Већник г. Ставра Трпковић: У коме својству ви говорите, гооподине? Ви сте то требали да говорите својим већницима а не нама. Ви критикујете рад раније Општинске управе. Ви нисте више претседник. Ми имамо свога претседника. М. Петровић: Ја му уступам место. Ја сам овако примио дужност, овако је и предајем. Сад ћу ја да завршим). Наш рад није познавао Београд подељен на класе нити био испуњен ма каквим фаворизирањима ни крајева ни људи. За нас су Пашино брдо, Булбулдер, Јатаган-мала, Карабурма, да наведемо само њих, били исто тако проблеми општинске политике као и Киез Михајлова ул„ Дедиње, Теразије. За нас је она| радник који станује v својим или тућим кућерцима периферије био граћанин са исто .толико права на старање општине, као и онај низ граћана који станује у палатама. Сви су они граћани равних права и једнаких дужности према Београду. Чак сам увек мислио и тако мислим и данас, да једна заједница има увек више дужности нрема малима, слабима и нејакима, него ли према онима који се и сами могу помоћи. За то и тако схватање, за такав рад 1*а сам наишао на потпуно разумевање код Краља Александра, и одатле је пошао низ плодних иницијатива V томе правцу. Ми смо сматрали да морамо да' избегнемо све што би и иначе тешку ситуацију граћана отежало. Можда су многе ствари изостале које су биле потребне,