Општинске новине

Ин2ћ. Мидан Нешић, проф. униберз., већнић града Београда

За смањење београдс&ог атарл

Амандманом финансијског закона ,за 1934/ 35 годину од марта прошле године, додат је члану 1. Закона о атару Општине града Београда један став којим се 14 околних општина припајају Београду и којим се дотадашњи атар града од 85,85 км а проширује на 452,11 км 2 . Београду су тада припојене ове Општине: Земунска, бежанијска, жељезничка, жарковачка, кнежевачка, ресничка, јајиначка, кумодрашка, велико-мокролушка, мало-мокролушка, миријевска, вишњичка, овчанска и борчанска. Број становника Београда порастао је на тај начин за 56.816 људи и достигао висину од без мало 300.000, чиме се по броју ириближно изједначио са многим градовима Европе, као што су н.пр.: Познањ, Бремен, Кенигсберг и др. а оставио за собом неке престонице као што су престоницг: Финска (Хелсжгфорс 248.560) Литванска (Ковно, 113.000), Норвешка, (Осло, 253.120), Естонска, (Ревал, 133.60), Бугарска, (Софија, 217.800) и градови: Краков, Нант, Луцерн, Женева и др. Београд, наш и иначе најмногољуднији град, наједанпут је постао још већи. Нзегово велико залеђе, њзгоз аоеал, дали су му извесну, ако не другу, а оно бар цифарну предност над многим и многим другим градовима и престоницама. Али је тај акт проширења његовога атара несумњизо задро и у многоструке друге његове интересе: као људске агломерације, као политичке јединке, као самоуправне и социјалне установе, а особито као метрополе и престонице Југославије. Иницијатори и творци тога амандмана су на сваки начин хтели имати на уму све те разноврсне и многоструке интересе. Чак је логично мислити, да су их ти интереси морали и побудити, да приступе овој значајној реформи, од које су се надали да ће получити само најбоље резултате. Међутим, већ и после овог кратког времена од десетак месеци, за колико смо се удаљили од дана промулговања поменутога амандмана, налазимо сз, зво, побуђени, да на супрот онима који то извздоше, наведемо разлоге и чињенице које се категорички противе томе чину и које, по нашем мишљењу, очигледно оповргавају све, што би водило и

самој помисли о неком још већом проширивању атара београдског него што би био онај, који је законом успостављен 2. октобра 1929 године. Нарочито пак сада, када се 4 фебруара ове године на тражење г. Министра унутрашњих дела, и само ново градско веће једнодушно изјаснило за враћање на старо стање, биће, чини нам се, у толико потребније да се унесемо детаљније у ову ствар и да, ако нам и неће бити могућно ући у њену генезу — јер нам није познат онај скуп елемената који су утицали на њено формирање — да је бар као свршен чин аналитички расмотримо и да као људи, који су се у томе смислу већ изјаснили, покушамо оправдати то своје противно мишљење. Да се, на име, могла примити и сама идеја о проширивању атара града Београда, — који је већ и до марта 1934 г. био и сувише велики, — требало је, на сваки начин, да су били испуњени извесни услови, односно, треба да су зато постојали извесни разлози. Покушаћемо да те разлоге данас реконструишемо и да их одмах и тако рећи на лицу места својим противразлозима комбатирамо: 1. — Прва и свакако нетачна претпоставка била би, да је ово проширење захтевао природни развој Београда: Рецимо, Београд се изградио и пренаселио и већ нема могућности за његово даље развијање, па је апсолутно потребно било припојити му нове терене... ' Ово, међутим, није случај. Београд се не само није изградио него шта више у томе погледу, у погледу специфичне насељености своје далеко је и иза најненасељенијег себи равног града на свету: (Сиднеј 23 ст. ха, а Београд 6,6 ст. ха). 2. — Учинимо јсад другу али и тачну претпоставку: Београд се није пренаселио; у њему још има места за изградње и доградње, алисе, услед рђавог грађевинског газдовања, зацарио неки систем и нека позната нам самовоља у грађењу, који нити доприносе угледу града као таквог а још мање угледу Београда као престонице, па се, кажимо, хтело да заведе ред и други неки адекватнији начин у постављању и изграђивању домова. Даље, почеле су на рачун Општине да се врше такве спекулације