Општинске новине

Стр. 294

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Завод за здравствену заштиту матера и деце у Београду организовао је своју дечју колонију 1929 год., и то у низу оних колонија које су основане у Загребу, Новом Саду, Осијеку, Сарајеву, Скопљу и Тржићу, а које предвиђа чл. 27 Правилника за колоније за одојчад и малу децу;, који је прописало Министарство социјалне политике и народног здравља 28. X. 1929 год., под бр. 35213. Законска основа наших колонија за одојчад и 'малу децу и њихов број Према уредби о организацији и делокругу хигијенских завода, домова народног здравља и здравствених станица (СБр. 8179 од 1 арпила 1930 г.), у седишту сваке банске управе мора да постоји хигијенски завод (§ 1 Уредбе). Сваки хигијенски завод треба да има, као своју засебну установу, Завод за здравствену заштиту матера и деце (§ 5 алинеја 1 тачка 1 Уредбе), а сваки такав Завод треба да има, поред других својих отсека, и колонију за одојчад и малу децу (§ 5 алинеја 2 тачка 3 Уредбе). Према Правилнику о делокругу Завода за здравствену заштиту матера и деце (СБр. 10956 од 16. V. 1930 г.), колонија тога Завода мора да има два подотсека: један градски и један сеоски. Заводски диспанзер врши све послове градског подотсека колоније. Сеоски подотсек (одељење) колоније има сзој диспанзер, који ради под стручном и административном контролом управника Завода (§ 27 Правилника). Горши прописи нису још у целости спроведени, ни у погледу броја завода за здравствену заштиту матера и деце, па ни у погледу броја колонија. Иако свака бановина има свој хигијенски завод (свега 10), Завод за здравствену заштиту матера и деце постоји тек у Београду, Новом Саду, Љубљани и Сарајеву. Код осталих хигијенских завода постоји само дечји диспанзер, као неке врсте почетан стадиум будућег завода. Од завода за здравствену заштиту матера и деце, само београдски, новосадски и љубљански имају колонију са градским и се^ оским подотсеком. Сарајевски Завод има само градску колонију, али у таквим деловима града да она има, у ствари, сзоски карактер. Сем тога, загребачки Градски дечји диспанзер, који врши и све остале дужности Завода за здравствену заштиту матера и деце, има колонију са градским одељењем у Загребу и 2 сеоска одељења (у Мрацлину и Крапини). Малу колонију води и Државни дечји диспанзер у Петровграду. Остале колоније које су основане горе цитираним Правилником угасиле су се касније.

Поред наведених, законским прописима основаних колонија, настале су, временом, још и неке друге, колоније за школску децу, и то: Новосадски завод за здравствену заштиту мтаера и деце основано је и води специјалну колонију за трахоматозну децу у селу Стапари; Београдска општина основала је и води сопствену колонијју за своју децу школског доба, у самом Београду. И већина раније наведених колонија задржавају по неколико деце, која су достигла старост да пођу у школу, још и даље. Горе цитирани Правилник за колоније за одојчад и малу децу прописује ово уређење колонија: Шеф колоније може битн само шеф једног дечјег диспанзера, према томе само лекар (чл. 1). Колонијама је задатак, да сместе својз штићенике код добрих храншгзљица у околини диспанзгра, да осигурају хранитељицама плаћање за издржавање деце и да стручним надзором, поучавањем хранитељица и прегледом деце осигурају својим штићеницима у отвореној заштити здрав развитак (чл. 2). У колонију се примају деца која из ма каквих разлога немају добре неге и заштите у породици, а према стању њиховог здравља и развитка није им потребна затворена заштита у специјалним установама (домовима или болницама) — (Чл. 3). У колонију се примају деца која плаћају пуну таксу, деца која плаћају један део таксе и деца која ништа не плаћају (чл. 6). Ако се плаћа колонији пуна такса, она је нешто већа од награде коју плаћа колонија хранитељици за исто дете, пошто колонија има, поред тога, и личне и материјалне расходе за надзор детета, путне трошкове, одевање деце итд. (чл. 7). У колонији, деца се дају на негу здравим, чистим, разумним и марљивим хранитељицама. Заштитна сестра колоније, т.ј. сестра диспанзера, проналази погодне хранитељице и води их у евиденцији. — Избор сваке хранитељице потврђује лекар диспанзера. Он прегледа њу, њене укућане и стан, и утврђује, да ли постоје здравствени услови за смештај у дотичној кући. Тај преглед се обавља доцније сваке године редовно, или ванредно ако се укаже потреба. (чл. 11). Децу смешта, код изабраних хранитељица, дечја заштитна сестра колоније (чл. 12). Ако која хранитељица у погледу храњења и неговања деце, не поступа по упустћжма колонијског лекара и колонијске сестре, лекар јој може одузети право да даље остаје хранитељица (чл. 13). Хранитељице су дужне да уредно доносе своје храњенике у колонијско саветовалиште (чл. 14).