Општинске новине

Стр. 376

БЕОГ РАДСКЕ НОВИНЕ

код грађанства, које, како се то често мотивише не удовољавају својим општинама, иего је тражите у самој општини, у њеном раду, њеном руковању и извођењу буџета. Онде где се радило и ради са пуним схватањем, пуном предострожношћу, где се тачно одмерава сваки рад, не може доћи до кризе у оној мери у којој се налази велики део наших градских и варошких опШтина. Да би се буџет правилно извршио треба разликовати неколико фаза саме контроле. Кад кажемо правилно извршио, ми смо далеко од тога, да под тиме разумевамо само његову рачукску законску страну о којој закон највише и говори. Један много важнији моменат је, настојања да се при извођењу радњи бЈџетом предвиђених, не прекорачи, у току те године, капацитет финансиско-привредне моћи општине. Јер, онде где се ради са том предострожношћу, не може се доћи до оних финансиских незгода у које се долази. Овде се предпоставља једно, што је често пута, на велику нашу жалост, нетачно, а то је да је буџет састављен са пуном предострожности о вероватноћи његовог извршења у погледу прихода. Ако је ту створена погрешка, она може бити фатална последица, а често је тако и бивало. Разумно газдовање Општине при извођењу буџета, и стално одмеравање расхода према приходима, не може никада довести општину, а нити једну установу, до неизлазног финансисиског положаја. Кад је реч о тој врсти 'надзора која би се могла назвати првом контролном мером при извођењу буџета, треба напоменути да баш она недостаје код готово свих самоуправних тела. Закон у томе је потпуно недовољан, и није ондаки чудо, да се Министарство финансија налази побуђено да врло често при одобравању буџета ставља на пр. овакав пасус: „Претседник општине има стално пратити кретање прихода и у случају да приходи подбацују има истовремено, одмах и у истом износу смањити расходе. Ни под каквим условима наредбодавац не сме дозволити ангажовање издатака и стварање обавеза без претходног пуног покрића." Наивно би било и помислити да се ова добра, паметна, и ако хоћете пожељна замисао г. Министра финансија, која би требала да буде „Верују" за општу финансиску политику свих не само самоуправних него и свих јавних тела, спроводи. Зашто да се вежу, и ко сме да се веже наредбодавца у његовим подвизима на које му Закон даје овлашћење. § 120 јасно каже: „Градско финансирање се врши по буџету како је одобрено". А по § 96 Претседник „наређује издатке по буџету и зајмовима". Свако ко се нађе побуђен има право да г. Министру одговори, да његово тражење није на закону основано. По закону г. Министар

финансија има да прими или не прими буџет и да прими или не прими завршни рачун. Ту и тамо по некупромену у вези са буџетом да одобри или не одобри, и то је, на жалост али тако је, све што може г. Министар финансија као надзорна власт да учини. I Закон о уређењу врховне државне управе, као и уредба у вези тога Закона, даје му и право надзора над самоуправним финансијама. Само што та генерална одредба није до сада била довољна да се финансије самоуправних тела укалуие и довољно среде. Постоји ту нешто друго, а то су прописи § 136 Закона о градским општинама, где се каже: „ако надзорна власт примети да град не предузима или не предузима у довољној мери оно што изискују самоуправни задаци стављени у дужност граду овим или другим законима, може... ставити предлог Државном савету шта је град дужан предузети." Само, закони нигде ,не прописују, како и на који се начин има буџет општина извршизати, да се не дође до гомилања њихових обавеза без икаквог покрића, од којих стрепи г. Министар финансија и зато их ни Државни савет неби осудио. Уосталом, није то маркантна, трагична шупљина само овога Закона о самоуправним телима, него се то понавља од увек. Данае постоји једна чињеница: та празнина је имала своје дејства. Дошло се до тешке ситуације. Дали ће се и даље, наредбама, које се могу схватити само као добре жеље надзорне власти, и које њу бар донекле, и ако сувише мало, покривају, и даље остати, или ће се приступити докошењу једног позитивног законског прописа о ономе, што г. Министар финансија, овај као и они ранији, често понавља, како треба радити да се очува равнотежа финансијама, како би то једаред за свагда имало и свога позитивког дејства? Та прва контролна мера, је и једна од најважнијих. Добар домаћин ће спречити да се задужи ако је свестан да не може отплатити. Он ће обуставити сваки рад за који није поуздан да ће га моћи покрити ириливом својих прихода. Није оправдано што се често тврди, да јавне установе морају често и без обзира на своја финансиска срества, удовољити потребама које се од њих траже у даном моменту, као калдрмисање улица, паркирања, пошумљавања, прсширења трамвајске мреже и т. сл. Све што град ради преко просечне привредне моћи свога грађанства, је зло и рана не само његова, него и грађанства и државе, Свесна свога позива, ниједна градска управа, у првом реду не сме тражити од свога грађанства оно што оно не може дати. А, као последица тога, и пружаће му у тој множини и своју заштиту. У давању те заштите, треба да се огледа способност саме управе. Јер све што се, па било и за добро грађана, уради преко његове привредне моћи, није здраво, а