Општинске новине

4*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 445

ое тада затекли у општинској служби. Оваква лица у даљем напредовању не могу заузети положај шефа отсека, већ једино могу на тај положај бити потврђена одлукЈом о превођењу, разуме се под претпоставком да су се на томе положају затекла прили:к|ом превођења. Ако се не би ове одредбе овако посматрале, онда би норма којом се поставља начело да се такви службеници имају превести на положаје на којима су се затекли била бесмислена, а ми не можемо претпостављати да се такве одредбе уопште могу доносити. Напротив, сматрамо да ова одредба несумњиво јасно поставља правило, да је неки службеник могао бити преведен за шефа отсека само ако се на том положају затејкао приликом превођења. За то говори и реч „потврде", јер та реч означава да се неко на том положају затекао и да се на њему сада потврђује. Ако се неко затекао на нижем положају, није могао бити на положају шефа отсека потврђен, јер потврда значи да нешто већ постоји, па се то још једном афирмира. Када се службеник налази на нижем положају па се поставља на виши, онда ту није у питању никаква потврда, већ унапређење. Међутим, по Саветској пресуди речи „потврде" и „унапређење" су синоними и имају исто значење, из чега он изводи да је односни службеник приликом превођења могао бити унапређен у II категорију од

писара за шефа отсека. Држимо, да овакво посматрање Државног савета не може издржати критику, још мање него гледиште истакнуто у првој пресуди, пошто се оно противи јасно израженој вољи у Статуту, да се службеници, који се нису затекли на положају шефа отсека приликом превођења, на тај положај не могу нити превести нити касније унапредити. Међутим, иако овако стоји ствар, пресуда Државног савета као обавезна за управну [власт морала је бити извршена. Али је њено дејство и од ширег значаја, јер се управна власт мора обазирати на посматрање Државног савета приликом решавања конкретних случајева, ма да она своје одлуке не заснива на раније решеним случајевима, већ на закону. Ово ради тога, што странке имају могућности да се код подношења тужби позивају на раније решене случајеве пред Државним |саветом и што се Савет мора обази°ати на једнообразност своје јудикатуре. И када управна власт унапред зна да ће њен акт бити ништен, онда јој не остаје друго, него да приликом решавања примењује усвојену праксу Државног савета. Какво пак морално дејсгво имају овакве пресуде на органе управне власти, која настоји да се код издавања аката у своме делокругу креће у границама закона, не треба овде нарочито да истичемо.