Општинске новине

Из сТарог Веограда Др. Боаакидар С. НићолаЈевић

Први слићар Народног позоришта

Од многих појава после рата ,код нас, више ружних но лепих, једна нарочито заслужује да буде истакнута с пуно симпатије. То је интелигентно и све живље интересовахће за Београд — за онај стари Београд, у првом реду. Не испитујући повод и узроке тој одиста симпатичној појави, ми је само поздрављамо. А већ време или — будимо по могућству оптимисти! — блиска ће будућност донети, да се од интереоовања и мемоарског причања пређе на стручно и систематско проучавање, :на рзбиљну студију и чисто уметнички приказ минулог Београда. Културни Отсек Општине београдске имаће ту широко и захвално поље рада. Ретки су у свету градови с толиким интензитетом чудесне, калејдоскопски шаролике историске прошлости, која садржи све услове да буде неусахли извор и научних расправа и уметничка надахнућа! Није ни „цинцарски" ни „балкански" Београд, — он је свој. Варош сопствена знамења, специалнога колорита, самосвојне, раскошне душе која је, национално И верски, до узвишености толерантна. Београд има своју противуречност, свој парадокс. Баш ту и јесте снага и привлачна драж његових Традиција, у којима се меланхолија прохујалости и рацовање животу стапају на ноебичан начин. Овде су приземне преостале куће 'јаче од нових палата и облакодера. И биће јаче и онда кад не буде било више ниједне, јер њихов дух неће престати да веје. Трошни зидови се руше, као и армира)ни бетони. Само традИцију не нагриза зуб времена. Она остаје н — побеђује. Ко располаже с разви]е!ним слухом, нека поислони ухо на прошлост Београда! Чуће дах његове душе, и разумеће зашто Османлије овај необичан град, над загрљајем Саве и Дунава, назваше Дарул џихад — „Кућа ратова". Око њега се народи кроз столећа отимаху. Обично се каже да треба рођењем и животом бити )везан за место, па осећати га, волети га. То је тачно, у главном. Физиолошка припојеност завичају без сумње је један од нагона, више мање урођених човеку. Исто

као птица и гнездо!... Ми, што углеДасмо света у Београду; који му припадамо од старине, и |век проводимо ту од колевке до гроба, носећи по њему свој крст и своју радост — !ми смо, свакако, већма подложни вибрацијама његовог бића, захваћени смо јаче струјом његове прошлости, него обични, просечни дошљаци и скоројевићи. Међутим, изузетак је научник од ерудицијз, уметник творачке маште и песник Богом дани. Они ће се снаћи и у средини, где нису поникли; осетиће је и разумети, као и даровити домородац. Понављам: будимо оптимисти! Ми већ увелико добијамо београдски роман, београдску приповетку и драму, београдски пејсаж и споменик. Мада њихови творци нису сви рођени Београђани, они ипак дају ствари и добро и верно. Како је некад стајао Београд у том погледу? Могло би ;се помислити да кроз његове тада још нерегулисане, криве сокаке, с турском калдрмом, није промицао песник и уметник; и да су у његовим махом једнокатним кућама, које једва провириваху иза бујна баштенскога зеленила — књига, слика, клавир и виолина претстављали реткост. Такво мишљење, међутим, било би скроз погрешно и неправедно. По ондашњим београдским домовима — оним које је писац задржао у сећању из детињства — бејаше рафова пуних књигама, а о зидовима вишаху породични портрети, које је већином сликао Стева Тодоровић, у природној величини и китњастим барок-рамовима, са обилатом позлатом из радионице старог Капелана. Конверзација је често вођена на француском, претплаћивало се на немачке илустроване листове Оћег 1^апс1 ипс! Меег и РНе§епс1е ВШИег, на клавиру се свирало у „четири руке" и није жаљен дукат за ложу у Позоришту. Несумњиво је и тадашњи Београд имао на уметничком пољу талентованих људи; али они — скромни и нечујни — као да не беху свесни свога значаја. Тек кад вам, с времена на време, дође до руку затурена скица, пожутели (цртеж или прашњава слика, ви међу прстима имате утисак драге, топле ствари.