Општинске новине

« ' БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ нина који су је пратили гледали су је с(а дивљењем. Док јој је глас грцао она је била спокојна као да је се сви ови конвулзивни осећаји нимало нису тицали. У првом момзнту ово ме је изненадило, али доцније, слушајући је целе ноћи, разумео сам је. Велике певачице Запада, Славна Дамиа, Ивон Жорж, или Софија Тикер, за једно вече певају три-четири песме, док Софка или ма која друга певачица певају по двадесет песама и то у ужасно тешкој атмссфери, пуној ларме и дима. И када би она певала као што пева Ивон Жорж, када би тодико нерва уносила у песму ње би нестало за неколико месеци. А то би, уистини, била штета, јер ја сматрам да вреди доћи из Париза у Београд да се чује Софкина песма „Мито Митанче". Али она није сама и једина велика уметница. У хотелу „Крагујевац" преко пута пристаништа, где се још увек задржао предратни Београд, у овом домаћем декору, где дрече сирене са Дунава, пева Маца, весела певачица. Када Софка пева „Чудна јада од Мостара града" то је глас девојке коју је уништила патња, док Маца, са осмехом на уснама, уноси у песму доста ироније. Сваки пут, било да је песма весела или тужна, изгледа као да вам каже: Шта се може, такав је живот... Постоји још једна, исто тако велика уметница као и непрежаељна Ивон, то је Стана„ звезда „Румунског краља". Њене очи тешке од умора падају на њене румене образе. Љубав је оставила свој печат на овом лицу, али њен глас је јасан и снажан попут брдске бујице. И кад јој дође њен дан, или боље рећи њена ноћ, она се заборавља, песма јој иде из срца, док њене руке темпераментно ударају у дајире.

Стр. 467 Младићу, да ли вам је икада ваша љубљена после вечери пуне слатких обећања окренула леђа? Идите тада да чујете Стану. Она ће вам за скромну награду од десет динара отпевати сетну песму „Ој девојко, убила те тама..." Ваше срце биће упола исцељено, а вино ће учинити остало. Има, поред тога, још пуно непознатих иевача и певачица, који добро певају само по неколико песама. Једне ноћи, био сам у једној малој кафаници и попио неколико чаша прошека. Хтео сам да се вратим на Терачије, али сам случајно прошетао до Славије. Онога који познаје дејство прошека ово моје лутање неће нимало изненадити. У једној башти, пуној мириса јасмина и ражњића, певао је један стари Циганин. Он је сам себе пратио на хармуници, и чини ми ое да сам поред њега стекао најдубљу импреСију о југословенским песмама. Нзегов глас је личио на ветар, без краја, долазио је из непознатог и дизао се до звезда. Опевао је сву мистерију живота опустошеног страшћу. Певао је неколико пута две песме, које су у погледу музикалности ремек дела: „Мој дилбере" и „Девелице". Пореклом Босанац, како ми је сам доцније причао,, он је само певао песме свога краја... И ове зиме, када будем у мирној Холандији, за доба кишних ноћи, опружен на пиротском ћилиму, поред грамофона и са очима упртим у ватрене боје кецеље, коју су ми поклонили сељаци из Скопске Црне Горе, слушаћу моје југословенске плоче. Музика ће ме опијати полако, и довољна ће ми бити мала чашица ракије, да се пренесем мислима у Југославију, земљу страсти и сунца, која је од сада моја друга отаџбин,а."