Општинске новине

Наша предавања:

Г. Душан С. Ни&олајевић. о Београду

Недавно на радиу одржао је г. Душан С. Николајевић једно предавање о Београду. У своме одличном предавању је г. Николајевић додирнуо и многе проблеме који су у тесној вези с главним југословенским градом. У почетку предавања г. Николајевић је рекао: „Београд је стари грзд и од када подигоше Келти Сингидунум, од четвртог века пре Христа, овај град на обалама две величанствене воде беше позорница историја и култура. Толике разне војске су ломиле своје крепке снаге око њега, и разне културе боравише у њему. После Келта дођоше Римљани, а после Римљана, у разним периодима, наваљиваху на Балкан и држаху поједине његове делове: Готи, Авари, Татари и остали. У Бечу, приликом рушења чувене Безендорфер сале, зидови су пуштали тонове. У зидовима беху импрегниране некада отсвиране арије. Тако се исто чују тонови прошлости из зидина нашега града. Многе су прошлости у нашем граду, а једна је вечно необјашњена мистика историје то, да прошлости живе и онда када су народи, чији је дух стварао културе тих прошлости, на свагда отишли са сцене. Ништа се у историји не губи, и живе дуси. Да ли у нашим рапсодима, у нашим гусларима не беху душе келтских друида? Тај гуслар, чији је инструмент, сигурно, старији од грчке лире а чија се песма служи једним ритмом који је, исто тако сигурно, старији од хексаметра: тај наш апологичар негдашње моћи државне и негдашњих јунака као да је из срамилије келтских псвача. — И изгледа као да су у разболаној поезији наших гуслара, који су јеремијадски ридали над нашом отхујалом славом, изгледа да су у тој поезији и давно мртви келтски барди тужили над срушеном моћи Келта коју су ти исти барди, за живота свога, славили до неба. Све је, уосталом, тајна, мистика. Посматрајте тај Београд с кога хоћете платоа, — у вашу душу се увлачи једна прошлост, давнина. Он је данас све више модерна варош, а, ипак, је древна. Ништа се у историји не губи, и живе дуси.

У историји нашега народа Београд, ипак, није дуго играо важну улогу.

Све док беше снажна, наша средњевековна држава није тежила северу. Нзена експанзија је грабила Јегејском мору. Београд неће играти важнију улогу чак ни под Драгутином. Тек онда када наша средњевековна држава, потиснута са својих позиција, буде принуђена да на северу тражи своју базу, — Београд почиње да игра судбоносну улогу у историји нашега народа. Судбину своје државе, која се фатално клони паду, Деспот Стеван везиваше за Београд. Ни Деспот Стеван, који је био изванредно политички талентован, ни деспоти Бранковићи нису били у стању да зауставе точак једне историје која се, као у старој трагедији, окренула противу нас. Чедомиљ Мијатовић је у својој монографији о Ђурђу Бранковићу дао то фатално пропадање наше државне моћи. Крај свих наивнијих романтичарских склоности и смелијих идеализација, Мијатовић је с надахнућем правог историчара — песника осећао, не само доба и не само нашег последњег средњевековног крупног владара, него и фатум. Као да се неко проклетство било окомило на нас и као да су богови још пре постанка наше државе одлучили да пропадне. Сваки напор Ђурђев, свака његова, и највештија дипломатска комбинација унапред су осуђени на неуспех. Па, ипак, та неравна али и џиновска борба Стевана Лазаревића и Ђурђа Бранковића с боговима, који су се разгневили на нашу земљу, то је доказ да у нашсј раси има стваралачког нагона државе. И не само највећи владари из Немањине породице, Немања и Милутин, него и два трагична деспота, Стеван [ и Ђурђе утерују; у лаж све Јоне који Словенима уопште а нама напосе оспоравају државотворну способност. После смрти Ђурђеве разбија се потпуно торзо наше државе. Турчин постаје безусловни господар и један необично способан иарод робоваће вековима. Београдом влада азијатски освајач. Мала источњачко-балканска варош, над којом се уздижу бела минарета као лабуди опрани у сањивим водама Саве и Дунава, стрепе, у ноћи, од тврђаве. У вароши је живело једно разноврсно становништво: Срби, Цинцари, Арнаути, Власи, Бугари, Грци. Облици привредног живота беху неразвијени, а психички живот увучен, углавном, у патријархалне домове. Освајач је био,