Општинске новине

Наша предавања:

Хумор и сатира у нашој белетристици

Ових дана је на радиу одржао г. Душ;ак С. Николајевић предавање о горњој теми. Г. Николајевић је, између осталог, рекао: „Хумор је најискренији излив осећаља људских слабости усимпатију, јер правихуморист у људским слабостима осећа своје. И када, веран томе осећању, уметнички оживљава, свога јунака, он му даје незадржано своју најскривенију и најбољу симпатију. И у својој комичности јунака хумореске, која га води у ситуације где ће се његово биће потпуно показати и где ће он бити још смешнији, јунак хумореске носи истину живота. Носи је на свој начин. Хумор је висока форма. Он је животно истинит и дубоко људски. Голсворти у свом есеју Израз тврди да у књижевности зубу времена одолевају само она дела која у себи носе срећне, веселе екстраваганције, И, због тога што је хумор филантропски — не у з(л ; аупотребљеном и лажном значењу те речи хумор мора свом својом деликатношћу сам себи поставити границе, да не би јунак испао карикатура и да се не би удаљио од живота и повредио истиниту филантроиију. Не умејући себи да то објасне, многи од оних који су читали хумористичка дела, дошли су, заједнр са Недићем, до једног, у основи нетачног, закључка. Недић пише: „Прави хуморист, и ако пред нас излази насмејана лицаЈ у истини је тужан у души". И Недић усваја ону реч), да је хумор „смех кроз сузе". ,,Смех кроз сузе", којим се^ рецимо, Гогољ смеје Акакију Акакитевићу или Чехов малом препишчику, није смех хумора. Тај је смех једна нарочита перверзија бгде. Није истина да прави хумор, да, рецимо Сервантес плаче над својим јунаком. Сервантес не плаче, јер је хумор могућ само зато што јунак није несрећан. Он није у болу живота, није нити сме бити човек кога је у г јела Јнесрећа. Сервантес, не само што не тужи над авантурама свога фантаста, но не плаче ни над смрћу Дон Кихотовом. И баш зато је та смрт дата генијално. Сервантес је дао грандиозност смрти, а — и у томе је он највећи хуморист, — није нарушио хумор. Смрт је неминовна, и у тој неминовности сасушене су сузе. Сервантес ту нити плаче нити се гласно смеје. Он се смеши, јер се меша дискретна симпатија за то велико дете, Дон Кихота, са мудрошћу. Мудрост његова зна да смрт, која неће никога мимоићи, није страшна. И после свих лудих пустоловина Дон Кихот чека смрт с једном дивном резигнацијом. Та резигнација је питома, кротка, и светла. Ја разумем Тургењева када је у своме есеју о Хамлету и Дон Кихоту; ја!

разумем песника руских сањала што каже да смрт Дон Кихотова навејава на нашу душу неисказану милину. Хумор није нарушен и Дон Кихот ко{ји, како иримећује Сервантес, лудо поживе а мудро умре, напушта овај свет у часу кад смрт није незвана гошћа. Сомерсет Могам, познати драматичар и есејист, у Шпанији јуче и данас задржава се нарочито на Шпанији XVI века. То је тако звано „златно доба" Шпаније. Енглески писац, такође, истиче да је Сервантесов роман огромно дело: и, уоиште, једини шпански роман чије је меото осигурано у светској књижевности. При свем том, додаје „да би било тешко наћи тако важно дело које би пружало и толики број упадљивих погрешака". Најгора погрешка, она која се не може опростити, то је, по енглеском писцу, што Сервантес пушта да Дон Кихот на самртничком одру изјављује како је измишљао авантуре, лагао- Ово се — наставља Сомерсет — не слаже с карактером Дон Кихотовим. Мишљење енглескога есејисте је, мислим, из основа нетачно. Сервантес је у давању смрти Дон Кихотове грандиозан песник по томе што је тај Дон Кихот, на самртничкој постељи, у даху божанства. Тоне у свет који је над нама, над земљом: за земљу има он благу самоиронију која је, чувајући нешто од великог оптимизма живота, стала да открива сву мистерију неба. И кад Дон Кихот, пред смргг, изјављује, да је лагао, онда он том изјавом не каже да његове лаже нису биле за њега реалност. Само у односу на божански свет, он је лагао; иначе, у односу на земљу, он је био сав истинит. Ту је, понављам, баш сва неизмерна величина Дон Кихотове смрти. Њено земаљство и њено божанство. И у исто време читалац свим дубинама осећа оно што је главно: та душа, која је била толико силна и верна себи да је чак и илузије претварала у реалност, та и таква душа мора да је бзсмртна, Сервантесово измирење са смрћу, тај дах једног вечног, бесмртног оптимизма који греје људски хладни страх од краја, од кончине, то је, сигурно, неоцењиво благо човег чанства. У светској литератури се по томе, по том вечитом оптимизму, и то само донекле, приближно Даниел де Фо. Робинзон Крусе умире лепом, спокојном смрћу. Она похађа и старога борца зато што сваки мора умрети и зато што је остарели Робинзон одживео својје. Она је неминовна, али је она и као нека награда за све што је Робинзон желео, сањао и за све његове борбе и напоре.