Општинске новине

Стр. 406

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

јасну претставу и досадаинњим постигнућима излагачица. Деби је био срећан: он је иотврдио, испунио, па и премашио оно што смо очекивали. Јер, разуме се, да нам те младе сликарке и раније већ нису биле непознате, па смо стога и са пуним интересом посматрали ово њихово репрезентативније иступање. Важи то нарочито о Аделини Бакотић која је и на разним претходним општим изложбама понекад већ скренула била на себе пажњу којим својим фино интонираним пејзажом. Она је и сада изложила, претежно, пејзаже; складне, тихе далматинске пределе, питоме, помало и сетне тамно-смеђе или окер обале, вртове и долине са оштро и елегантно профилираним палмама, широким и меким бледо-зеленим мрљама маслина и жалосних врба или са пуно црвенкастим крововима неке у магловиту даљину узмичуће варошице, наоеља, под сурим, сутонским небом („Део града" „Маслине", „Панорама", „Света недеља", „Врт"; ,,На тврђави", „Хварска брда"). Све је то прострујавано једним топлим, али отмено уздржаваним лиризмом који као да неће друкчије да се испољава но у смиреној хармонији тонова и штимунгу боја. Један сасвим супротан темперамент је Деса Јовановић која тражи свој израз далеко од сваке атељеске дисциплине и акадгмске лепоте и набацује своје слике у сировим, опорим мрљама и потезима, разбарушено, рапенски, али не без ефекта и убедљивости („Она", „Воће", „Атеље", „Група", ,,Село Света недеља", „Село на Хварру" и акварели: „Са Дунава", ,,Енглески морнари", „Они у ноћи", „Они при јелу"). Једно чисто емоционално сликарзтво које ће деловати још снажније када једном буде савладало техничке тешкоће. и стекло своју форму. Лепосава Павловић, чији су радови такође већ запажени у уметничким круговима, дала је овај пут већ и шира сведочанства о својој свежој колористичкој; осећајности и о своме одушевљењу за живописну лепоту далеких егзотичких крајева, предела. Са деликатношћу и једном хитром, меком и широком техником боје, она нам прича, приказује своје визуелне доживљаје, најслободније, најособеније и најусрдније у својим пејзажима. Из њених платна: „Зимски предео — Букурешт" г „Малта", „Аликанте", ,,Са обале Црнога мора", „Оран", „Предео из Срема", „Немур", „Вис" или из оног фантастичног „Предела са Канарског острва" (жута брда) и оне толико флуидне композиције „Коњи" — зрачи један фини лиризам и нека тиха носталгија даљине. Интересантни су, крај ових, и портрети капетана Р. 3. и професора Н. Јорге и она живахна фигурална композиција „Бришкула". Исто тако и неколико цртежа и две мале пластичне сту^ије („.А1КТ I и II"). Одмах после ове изложбе, и то опет у малој дворани уметничког павиљона, изложио је, у Београду први пут, и наш млади сликар Јефто Перић. Он је провео, студирао неколико година у ПарИзу и у Данској. Један леп низ мотива из Париза и околине („Стари Париз", „Обале Сене", „Монмарт"; „Парк из Париза" и т. д.) као и данских пејзажа („Пристаниште Копенхагена", „Парк из Копенхагена" и „Пејзажи из Данске") сведоче о том његовом боравку и раду. Треба навести ту још и неколико портрета, мртвих при-

рода, композиције, актова и наших домаћих (београдских) предела („Акт", „Цвеће", „Мртва природа"; „Купачица", „Жена с књигом", „Савско пристаниште", „Поглед на Дунав", „Парк"), исто као и неколико успелих копија по Леонарду, Велаксесу, Тинторету и Рембранту. Перић је сликар од искреног, озбиљног уметничког осећања и солидне, савесне, али, помало, још и школске технике — коју он треба да ослободи и испуни једним ширим замахом да би дошао до свог правог израза. * * * У току прошлог месеца отворена је у Уметничком павиљону колективна изложба Мирка Рачког, једног од најугледнијих ветерана наше савремене уметности

Мирко Рачии: Мајка Југовића и Дамјанова љуба који је некада, у првој деценији овога столећа, заједно са Мештровићем, Росандићем и осталим ондашњим младима, усхићено понво заставу наше национално-уметничке обнове и, нарочито на оној запамћеној Римској изложби г. 1911, тако достојно заступао наше сликарство. Данас је та херојска и хероизирајућа епоха, наравно, већ закључена и прешла у историју, — док је наша најновија уметничка еволуција ударила сасвим другим путевима, -— али хероји још су живи, њихов рад тече и дал>е и има, крај свога историјског значаја, још увек, и своју живу актуелну вредност. Ту двогубу значајност има за нас, данас, и уметништво Мирка Рачког, и ми смо стога са задовољством поздравили ту његову колективну изложбу која нам пружа историјска документа и свечану сли-