Општинске новине

Стр 520

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

шој науци, и истодобно стварао читаву школу. Његови ученици су обогатили нашу науку многим прилозима од вредности, па ипак, најбоље чиме је ваш крај даровао нашу целу земљу, то је Јанко Веселиновић. Вук Караџић је дух нашега народа; Јанко Веселиновић је срце нашега народа. Ја сам, господине Претседниче Удружења подрииаца, овлашћен да изјавим да Београдска општина са незадржаном љубављу и пијететом прима иа чување овај добри уметнички рад, који прегставља живу и животодавну успомену на најбољег песника нашега села. Београд постаје све више велики и модерни град. Модернизоваље Београда доноси са собом извесне негативне интернационализме. Да би се ти и такви интернационализми сузбили,, потребно је неговати култ ових песника који су у својим душама носили чистоте и елане душе наше сељачке земље. Овај споменик симболизује вечну везу југословенске престонице са селом. Треба вечно да крв наших села брза жилама главног нашег града. Само тако Београд може играти

ону улогу која ће бити достојна улоге некадашњег центра Србије, југословенског Пијемонта, Нека у наша срца уђе онај дивни оптимизам Јанка Веселиновића и верујмо у будућност младе југословенске културе. На престолу Југославије седи млади краљ и, с младим оптимизмом Јанка Веселиновића, грабимо слошки младој југословенској култури. Живео Краљ Петар II! Слава Јанку Веселиновићу!" Крај говора г. Душана С. Николајевића од стране присутних доч^екан је бурним и одушевљеним клицањем Њ. В. Краљу и узвицима: — Слава Јанку Веселиновићу! Затим су говорили још: директор драме Народног позоришта г. Радослав Веенић; помоћник управника Државне штампарије г. Радослав Дешић; и у име Учитељсвог удружења г. Драгомир Остојић. У Народном позоришту такође је уочи откривања споменика одржана комеморативна академија на мојој су о Јанку говорили опширно г. г. Душан С. Николајевић, и Бранислав Нушић, после чега је приказан популаррни Јанков комад „Ђидо".

Рад Српске књиАевне задруге у прошлој години

Основана 16 априла 1892 године у Београду, Српска књижевна задруга поставила је себи за циљ „да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских; да издаје одабранија дела из савремене лепе и опште корисне књижевности; да предњачи Кзбором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности; да уопште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакша(вајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу". Радећи, према приликама, с више или мање успеха, Српска књижевна задруга је успела да досад објави 260 књига редовних кола, 24 књиге „Савременика", 28 књига „Забавника", 9 књига „Поучника" и 8 књига ванредних издања, читаву једну малу библиотеку више-мање одабраних дела. Као сваке године у пролеће, тако је и овог пролећа, 17 маја, Српека књижевна задруга одржала своју редовну, XXXIX, скупштину у свечаној дворани Друге београдске мушке гимназије. Иако Српска књижевна задруга има шири публицитет, и долази у онај мали број књижевних установа, које имају чврстог корена у ширим круговима наше интелигенције, ипак је и на овогодишњој скупштини, као и на ранијима, био присутан мали број чланова. То долази отуда, што по члану 20 Задружних Правила „на скуппгтине долазе и одлучују чланови добротвори". А добротвори су она лица која полаже Задрузи суму од 1500 динара. Из тога, сасвим јасно, следује да огромна већина интелектуалаца, нарочито књижевника, давас тешко да може бити Задругин добротвор, јер није у могућности да од својих скромних прихода одвоји ових 1500 динара и да их, мак|а,р и у ратама, овој установи. А о)ни који лако могу да положе ову суму па су је многи од њих и положили, немају интересовања за књижев-

ност и књижевне установе, па стога и не стижу да присуствују Задругиним скупштинама. Међутим као и са ранијих тако и са ове скупштине човек одлази с овим сазнањем: док из године у годину готово исти чланови чине готово исте замерке и предлоге, дотле управа, састављена годинама готово из истих јавних радника и књижевника, прелази преко тих замерки и предлога и годинама води рад у Задрузи онако како га, по њеном мишљењу, једино и треба водити и мако ее у садашњим приликама једино и може водити. Отворивши овогодишњу скупштину претседник г. Павле Поповић, у своме говору, између осталог, рекао је и ово: '— Задруга стоји врло добро. Она је увећала број својих издаша и одржала све серије својих књига. Учинила је добар избор у својим књигама: и у домаћим и у страним делима. Материјално Задруга стоји релативно добро. Међутим, продаја књига не иде онако како би се желело, не иде најбоље. Из штампаног извештаја Управног одбора о књижевном раду види се, да је Задруга издала ове године четрнаест књига и то: осам књига редовног, XXXVIII, кола: „Песме" Стевана Луковића и ВелиМира Гајића, „Мирна времена", приповетке Милете Јакшића, „Приповетке" IV Стевана Сремца, „Гила", приповетка Б. Б-вића (Тодора Поповића), „Животи краљева и архиепископа српских" од архиеписко!па Даћила и његових настављача, „Књиж1евне студије" II Јована Скерлића, „Школа и жене" и „Мизантроп" од Молијера у преводу Радмиље Николић-Миланић и „Споменица" Слободана Ј. Јовановића: четири књиге „Савременика": „Нове песме" Десанке Максимовић, „Приповијетке" Исака Самоковлије, „Огледи из грчке филозофије и уметности" од Милоша Ђурића, и „Свијет у опанцима", приповетке Ахмеда Мурадбеговића; једну