Општинске новине

2*

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр, 423

што је велико зло од кога тако осетно пате Београд и Београђани. Нарочито је не само за жаљење но и за најстрожију осуду немарност и несхватање дужности општииских управа после окончања великога светскога рата и нашега националног уједињења, кад је Београд постао глава велике Југосалвије. Ваља призиати, да се Београд пре ратова Србије за ослобођење и уједињење читаве наше нације није ни могао, ни смео бацити на велико и модерно изграђивање и свестрано уређивање хигијенско и урбанистичко г јер су сретства била врло оскудна, те се није могло ништа велико урадити, ма да је у многоме потреба била велика. Предратне општинске управе и у Београду, као и у осталим нашим градовима, старале су се да само подмире оно без чега се није могло и стално су се придржавале оне народне: Пружај се колики ти је Губгр. О каквом великом, модерном и савременом! изграђивању и подизању није могло бити ни речи, нешто због немања потребних средстава, а нешто, и то много више, због несхватања дужности општинских управа. Зло и тешко стање у Београду — у погледу његовог савременог подизања и изграђивања, — остало је и после кад је БеогрЗД за вечита времнеа постао престони град наше велике Краљевине са простором од 248,287 квадратних километара и са око петнајест милиона становника. И у ново доба и новим приликама остало је старо зло — цинцарлук и џебраклук— како у прибирању и изналажењу прихода за општинску благајну, тако и у потрошњи прикупљених прихода са чега није ни могло битц каквих замашних и добро смишљених радова. Старе општинске управе, како и оне из личних режима, тако и оне из политичко-партијских и уставно-парламентарних режима никада и ни једна није била толико способна и ауторитативна, да прекине са старим и преживелим методама рада, па да пође путем озбиљнога схватања, савремених потреба, које изискују нови живот и ново доба једнога великог града у коме се сусрећу Исток и Запад и коме су сам Бог и историја досудили да буде понос земље и народа. Сама дела доказују, да ни старије ни новије општинске управе нису у својим пословима ишле са временом нити су вршиле своју дужност, с обзиром на савремене потребе Београда, јер нису биле толико далековиде, да проникну у будућност, ако не тако далеко, а оно бар за неколико деценија унапред. Да су ту далековидост и способност предвиђања имале општинске управе, макар и од почетка овога века, а нарочито по окончању потоњих ратова, оне не би допустиле, да се Београд подиже бескрајно у ширини као најобичнија села са раштрканим чатрљама по брдима и дубодолинама, но би настојале да се Београд подиже у ви-

сину, као што је случај код свију великих градова у културном свету, јер се за такву комуналну политику нису тражиле паре но памет. Кад је највећи и најмаркантнији државник наше новије историје велики Пашић дошао за претседника Београдске општине, он је одмах настао да се учини крај дотадањој грађевинској политици у Београдској општини изграђивања Београда у ширину са кућерцима, које ни у коме погледу не одговарају савременим потребама живота, већ да се Београд изграђује у висину са хигијенским и економскијим уређењем у одређеној зони. По томе намераваном Пашићевом плану прва грађевинска зона — први прстен у коме се прво Београд имао подизати — обухвато је од Саве и Дунава до садање Хартвигове улице, а тек кад се у овоме прстену, у овој грађевинској зони, Београд потпуно изгради, поставити други прстен, другу грађевинску зону, која би обухватала терен потребан Београду у догледној будућности наравно с обзиром на пораст становништва. По том плану великога Пашића, за време док се потпуно не изгради Београд у првој зони — првоме прстену не би се допустило подизање никаквих зграда и ни за какве потребе у атару Београдске општине ван границе одређене грађевинске зоне и постављеног грађевинског прстена. Али на срећу државе и њених циљева, Пашић је убрзо отишао са претседништва општине за< претседника Краљевске владе, те, на жалост, тај свој план о изградњи Београда није могао остварити, а они који су после њега долазили нису били ни његовог схватања ни његове способности да то остваре. Захваљујући несрећној околности што раније општинске управе пре Пашићеве, нису схватиле велики интерес Београда како га је схватао Пашић у подизању Београда, а још више благодарећи несхватању онога што те Пашић истакао од стране каснијих управа, које су се после Пашића мењале, Београд је данаО једно велико село са раштрканим кућерцима на простору општинског атара од сто гиездесет и девет квадратних километара. Кад је несрећна грађевинска политика општинских управа допустила да се Београд изгради овакав какав је данас, од Дунава и Саве до Раковице, Остружнице, Торлака, Миријева — по мустри ужичких села — а на простору од толико квадратних километара,, онда се није сад чудити, што би за колико толико боље уређење Београда требало не неколико стотина милиона већ неколико милијарди динара, које он никад неће имати. И код овако несрећног стања ствари у коме се изградња Београда налази и данашњој и будућим општинским управама ништа друго не остаје до да настоје да средства до којих буџетски могу долазити, подижу пре-