Општинске новине

Наша предавања:

Предавања г. Душана С. Нићолајетвића О Београду у нашој белетристици

На краткоталасној станици одр:као је г. Николајевић предавање о Београду у нашој белетристици. У своме предавању г. Николајевић се прво задржао на меланхолији Београда. Између осталог, он је рекао: „Мистерија Београда је да наши претци, који су ту, у нама у нашиад крвотоцима, имају нечег предавног и нарочито меланхоличног. Београд живи своју меланхолију. Осећа се она кад се, ујутро, Београд посматра с околних платоа, из винограда, или с Топчидерског брд.а. Нарочито лети. Све се у њему онда слива у необично сунце. У велико, крупно сунце чија радост зна да неће дуго трајати, А фабрички дим се повија и пружа више турских чатрља и по крововима модерних палата. Бол живота навд је често пута нечист, али је Београд сав у некој меланхолији ко;а је у даху векова И она ти годи... Откудјеона? Можда је она ту, унашој души, зато што су патили наши прадедови: и они који су одавнина шумадиски, с кинеским перчинима, — ма какви да су били! — подмукли робори и свирепи хајдуци; и они бедни печалбари с Југа, из дубина Балкана: трзавци, животни болници и упорни себичњаци. Сви они, сви су наши стари бескрајно патили и узаман жудели за ослобођењем од авети које гонише њихове несрећне душе. Ми смо Балкан, а Балкан је хаос. Хаотични и историјом шибани Балкан! Неиспитана је његова мучена душа: стежу је и отровно уједају змије, Меланхолија Београда, — то је печал, патње наших мртвих. Унугра, у зидовима трошних кућа старога Београда, у старинским фотографијама, на којима је толико интересантних глава, много је меланхолије. Много' ишчезлих трагедија, личних и читавих породица, у чијим се жилама тукоше сељачке и дегенерисане крви. И многе разне војске газише преко нашега родног града... Садашњост је само зато ту да би постала прошлост. Та прошлост умирује те, и наше гробље, допола италијански ведро а одпола сибирски туробно, све.се више шири. Нас прошлост умирује... Хоћемо уживања, хоћемо их незајажљиво као примитивци, и хоћемо их болесно, болесним нагонима старих, преживелих раса. Београд је све више свзтски и содомски

покварени град, али сваки од нас, уколико га оставља младост, — све мање живи својим животом, него давно проживљеним животом прошлости Београда. Натопљен је традицијама, успоменама и меланхолијом, овај град око кога толике војске ломише своје крепке снаге." Прелазећи на белетристику која се занима Београдом, г. Николајевић вели: „Београдска белетристика мало је осећала ту меланхолију Београда, Београдска ,,лепа књижевност" је, ипак, углавном, сирова. Београд је ретко давао њој свој дах, а она је била немоћна да Београд уметнички одаси његовом меланхолијом. Милутин Ускоковић би изнео, уметнички, меланхолију Београда да ]е више осећао традиције београдских стг.рих кућа и да природа овога ; иначе, даровитог младог човека није била обујмљена нарочитим сплином. Оно што пада у очи, то је Ускоковићев смисао за пејзаже београдске околине. Највише су београдску меланхолију, ипак, осетили Стеван Сремац, у својој приповетци Кир-Герас, Драгутин Ј. Илијћ, на неким местима свога романа из старога Београда и у појединим својим причама, и др. Божа Николајевић у својој драми из минулог Београда Догорели кров. Стеван Сремац је био патријархалац и побожник, и он је сва та осећања налазио у старим маћедонским печалбарима које овај наш одлични писац наивно, али и с једном поезијом, идеализује. Нарочито је топла Сремчева прича о Герасу. Герас је добар човек, добар отац и добар деда, а нежења Сремац, кроз детољубље Герасово, волео је децу. Она побожност, која је била својствена нашем живљу с оне стране Саве и Дунава, код Стевана Сремца је губила од своје склоности за нешто праскав сјај. Постајала је кроткија и Сремчева побожност уживала је у Кар-Герасовој вери и у његовој скрушености пред Богом и свећама у скромној цркви Ружици. ,,Недељом пре подне иде Герас редовно у црк^ву, понајчешће у цркву Ружицу. Стоји близу оног в:еликог чирака, моли се Богу и пази на свећице да се која не накриви или непра-