Општинске новине

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Стр. 643

ке. Пера Талетов је у, нешто фотографском, реализму свога београдског романа Новац повукао неке потезе београдске новчане страсти, али није прилазио крајњим анализама. Београдска белетристика не сме бити сирова, а мора постати кудикамо хуманија но што је то случај с Матавуљем и још неким београдским писцима који су, више од Матавуља, били на путу да открију извесне моменте нашега града." На крају предавања г. Николајевић каже: „Београд чека свога великог песника. И тај песник који ће бити сав у даху древнога града, око чијих зидина многе војске ломише своје крепке снаге; он, који ће бити сав у прошлости Београда, али и сав у огећању реалности О моралу Преко радиа, г. Нжолајевић је недавно одржао предавање повотом дела Грема Хауа Морал и реалност. У своме предавању је г. Николајевић, поред осталог, казао: „У свомс делу Грем Хау одмах на почетпу поставља питање: да ли ми можемо донети закон који ће прописати начин живота? На ово питање Грем Хау одговара негативно. Ни један човек не може рећи другоме како треба да живи. Добар морал је онај Који прихвата све што је истина штоћерећи: реалност. Добар морал се мора потчинити реалности онаквој каква је: она је закон ствари. Шта чини морал? На ово питање енглески писац примећује: мотив покреће све и мотив чини моралност. Динамична жеља: ја желим, то је извор свакога покрета. И морала и неморала. Грем Хау улази у проблем. Узвикујесе: да, ја желим задовољство, ја желим што је мени добро и ја не желим оно што је зло за мене, апре свега ја не желим бол! Међутим, живот, реалност, састоји се из задовољства и бола. Грем Хау се пита: како ће човек моћи имати задовољства, а одгурнути бол? Чим се истави то питање јавља се морал. Главни доказ чозековог морала био је и остаје да он аКцептује и јаде које му једно драго, од њега вољено биће за'Хаје. Проба наше способности да акцептујемо реалност, која доноси са собом и болове и патње, састоји се из стрпљења и прилагођавања. Ми се морамо измирити с тим да гледамо на ствари какве оне у својој суштини јесу. То измирење не значи, по Грему Хау-у, пасивност. Напротив, Хау заступа гледиште које потпуно одбацује пасивност: човек треба.. да свима својим способностима и свим својим напорима ради на поправци себе и, кроз себе, на побољшању стварности чије негативности ударају нашу душу боловима. Бољи човек је онај који зна своју етичку истину: ја нисам сам! Егоист је, мећутим у сталној тежњи да буде само он задовољан. Грем Хау пише шта

Београда; он који ће докучити његове мистерије и изнети и његове психолошке изопачености; — само он, велики песник Београда ће подједнако знати и волети Београд. Београд се не може знати ако га не волимо, а Београд се не може волети ако га не знамо. Београд, скривени Београд, унутрашњи Београд није град среће. Све !се у њему слива у једно необично сунце. У велико, крупно сунце чија радост зна да неће дугс трајати. Зраке тога сунца, које треба да нас све учини човечанскијим, носиће у души будући песник Београда.. Он ће дати страсти Београда и бол тих страсти, и он ће унети у југословенску књижевност хуманост." и релности жели саможивац: „Желим да будем Аладин и да имам чаробну лампу и роба који би вршио све оне послове које ја не бих могао нити хтео обављати. Желим мађијски ћилим, или вилу, или, најзад, електрично звонце, које ће, чим на њега притиснем, донети све оно пгго ми је по вољи. Постоје — наставља Хау — многи људи чији је став пред животом овакав. Они су нестрпљиви. Лишени су смисла за пропорцију времена. Траже тренутну сатисффакцију за себе, не чекајући да она порасте и да се претвори у реалност." Сад, садодмах! Хаупримећује да он ове људе не посматра с уског гледишта. За њега они нису само сексуални проблеми: они се не могу тако, преко колена, решити психоанализом. Ови и овакви људи нису једина негативна врста. Има више врста људи који не осећају да се морал и реалност условљавају. Постоје и људи који живе вечно у фантазији. Фантазија каже: ја имам све! Њој реалност, међутим, одговара сасвим грубо: па ти немаш баш ништа! Да се правилно схвати ово гледиште Хауово, не сме се заборавити да енглески писац одваја фантазију од имагинације. Имагинација је покрет ка реалности; фантазија, напротив, одбацује реалност. Фантасти су непродуктивни. Они су животне избеглице. Њих зато Хау своди на оне који су се, уопште, одрекли живота. И сви ови људи, који имају екстремно мало додира с реалношћу, губе свој став чим их први сусрет с недаћама живота опомене да је живот борба и да је морал само у динамици. Овакав додир са животом за њих значи исто што и ударац чекићем по глави. Мишљење Грема Хау-а о фантасту у толико би требаело исправити што фантаст, и док га живот не удари по глави, није моралјан у правом смислу те речи. Фантазија је развијена на рачун интензивности позитивних нагона, а морала има само тамо где има динамџке здравих нагона. Говорећи о врстама нереалних и неетичних људи, Хау уводи и оне који су дошли из