Општинске новине

Некролови

-ј- Блада К. Петровић.

Београд је изгубио још једног свог одличног културно-просветног радника и дугогодишњег општинског одборника, изгубио је Владу К. Петровића, б. претседника Југословенског учитељског удружења. Влада К. Петровић био је једна од најмаркантнијих фигура наших просветних радника и један од социјално и национално најсвеснијих наших учитеља. Поред његових гигантских напора на уједињењу свих југословенских учитеља, поч., Влада К. Петровић активно је помагао снажну иницијативу нашег неуморног словенског, радника г. Вељка Рамадановића на стварању Свесловенског савеза професора и учитеља за недужну и дефектну децу. На томе пољу поч. Петровић годинама је радио као управник завода „Краљ Дечански", београдског завода за глуво-нему децу! За културни рад на зближењу свих Словена, ради кога је путовао у Бугарску, Пољску и Чехословачку, одликован је највишим одличјем Пољске и Чехословачке, а за плодоносан социјални рад у нашој земљи одликован је на предлог Мин. социјалне политике, орденом Св. Саве. Нзегов педагошко-социолошки научни рад имао је такође пуног успеха. Велики словенски мислилац и један од највећих социјалних радника савремене Европе, проф. Др. Петар Зенкл високо је оценио социолошко-

педагошке радове поч. Петровића, а Српска краљевска академија наука наградила га је својом научном наградом у 1935 години. Као сталан и дугогодишњи сарадник часописа Београда, „Београдских општинских новина", пок. Петровић објавио је у нашем часопису неколико одличних студија, нарочито о социјално-комуналној политици Чехословачке и о проблемима дечје заштите у Београду и нашим осталим градовима. И као дугогодишњи одборник Београдске општине поч. Влада Петровић дао је низ одличних реформи, нарочито на пољу просветно-културне активности Београдске општине, као што је био и врло агилан сарадник за културно-пропагандистичку делатност Комуналног бироа Савеза градова, у име кога бироа требао је ових дана да отпутује у бугарске и пољске градове и проучи на терену њихову просветнокултурну делатност. Преко Канцеларије савеза градова, сарађивао је активно и на органу Савеза градова. Часопис Београда „Београдске општинске новине", у име широких маса београдског становништва, чијем је животном добру и културно-социјалном просперитету био посветио цео свој радни живот поч. Влада Петровић бележи болну вест о његовој извенадној смрти.

| Пехар М, Гребекаш;

За кратко време Београд је изгубио неколико својих вредних, честитих и угледних јавних радника. Међу ове спада и изненадном смрћу од нас отргнути Петар М. Гребенац, познати београдски адвокат, дугогодишњи новинар и ранији одборник Општине града Београда. Рођен у Ваљеву у старој и честитој породици адвоката поч. Михаила Гребенца, пок. Петар Гребенац свршио је шест разреда гимназије у своме родном месту Ваљеву, а матуру и правни факултет завршио је у Београду, где се затим стално настанио. Још као студент пок. Гребенац се активно бавио политиком и новинарством. Неуморно је радио као

сарадник „Дневног листа", „Одјека" а био је и уредник „Звона". У светски рат пошао је као ђак-наредник, а из њега изишао је као војно-судски капетан I класе. На Крфу је био уредник „Српских новина" и „Забавника српских новина", а после рата био је први уредник садашњих „Службених новина". Као даровит публициста пок. Гребенац се истакао у друштву са пок. Ј. Скерлићем и г. Павлом Ранковићем. У пок. Петру Гребенцу београдско друштво губи једног одличног правника, ретко интелигентног човека, поштеног и исправног грађанина.

| Јован Миодраговић

Неочекивано, сасвим изненада неумитна смрт отргла је из редова београдских новинара још једног од великих бораца пером, Јована Миодраговића, уредника „Политике" за инострану информативну службу. Пок. Јован Миодраговић родио ое у селу Јакову код Земуна 1882 год. По свршеној матури пок, Миодраговић ое уписао на философски факултет Университета у Бечу, који је ускоро напустио да б:и се сасвим посветио новинарству. Преко тридесет година пок. Миодраговић је неуморно писао, тако да га је и сама смрт затекла са пером у руци за новинарским столом у редакцији „Политике". Био је уредник реформираног „Србобрана", а за време рата 1917 год. као уредник „Гласа Срба,

Хрвата и Словенаца" под царем Карлом Хабзбуршким, отворено и неустрашиво залагао се и писао за Крфску декларацију. По ослобођешу и уједишешу пок. Миодраговић био је уредник „Ријечи", која је излазила у Сарајеву, а затим уредник београдских листова: „Демократија", „Нови лист", и „Реч". 1929 шд. постао је уредник „Политике" за инострану спољну политику. За све време свога обилног и плодног деловања пок. Миодраговић био је и остао тих, повучен, и анониман. Увек анониман. Пок. Миодраговић искрено је ожаљен од својих новинарских колега и многобројних пријатеља, који су његову способност високо ценили, а њега као честитог човека и доброг друга волели и поштовали.