Општинске новине

Стр 576

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

ски већници преузму егзекутиву у своје руке, онда нема контроле. У питашу установљења места потпретседника са сталном надлежношћу највише се испољавају навике, које потичу из ранијих сличних законских установа, Док једнима установа потпретседника изгледа непотребна, дотле други пледирају да већи г;радови имају и више потпретседника. Те тежње и биле су разлогом, да се постави компромисно решење, које налазимо у закону: ако град жели да установи место потпретседника са сталном надлежношћу, он ће о томе одлучити према своме нахођењу. Закон му тога органа не намеће, тако да они градови који неће да га имају, остају без њега. По нашем мишљењу установа потпретседника са сталном надлежношћу непотребна је, нарочито када се има у виду систем усвојен у §§ 85—87, по коме је претседнику допуштено да вршење егзекутивних послова у целости преноси на подређене градске чиновнике, а да за себе задржи само врховно воћство. По садашњем систему положај потпретседника мало се разликује од положаја градског чиновника, јер он није градски већник, Код толиког чиновничког апарата, овакав један орган изгледа нам непотребан. Овоме можемо додати и искуство стечено у пракси у оним градовима, где је установа претседника раније постојала. Често се догађало да због неслоге и антагонизма између претседника и потпретседника наступи општи застој послова. Систем који је усвојен у закону оправдава бојазан да ће се ово и у будуће догађати. Када потпретседника непосредно бирају бирачи, претпоставка је да ће као кандидат за то место бити истакнута личност истог партиског угледа као што је и личност кандидата за претседника. Код таквих ситуација тешко да не избије између њих ривалство. Потпретседник ће се тешко задовољити са подређеном улогом, коју му закон даје (да врши послове по упутствима претседника). Стога ми држимо да би било боље остати при систему, по коме би цела егзекутива била остављена претседнику и чиновништву, чији би рад имало да контролише градско веће. Не треба заборавити да и градске чиновнике бира градско веће и да они градску егзекутиву имају у рукама посредно по вољи бирача, што је у сагласности са демократским начелима. Колегијални систем егзекутивног органа у Војводини био је такав, да су ту колегију са претседником сачињавали градски чиновници, који су бирани по истим начелима, по којима се и и сада бирају. Војвођански систем самоуправа од пре рата истицан је као онај који се највише приближавао систему енглеске самоуправе. По ранијим законима у свима покрајинама, осим Србије и Црне Горе, претседника је бкрало градско веће. Тај систем у пракси је дао добре резултате. Бирачи су непосредно

бирали градске већнике, па је потом градско веће на првој седници вршило избор претседника. Позната је ствар да се код система који је у закону усвојен као кандидат увек истиче лице, који ће као партијски истакнута личност за собом повући највише бирача. Да ли је таква личност у исто време најспособнија за вођење комуналних послова, о томе се мало води рачуна. У Србији су се на прак^си врло добро показале рђаве последице овога система. Мора се признати да су стварни резултати самоуправног живота већине наших градских насеља готово никакви. Томе је, поред осталог, много допринео и систем избора претседника, који су се у првоме реду бринули за партијске интересе, гледајући да повећају број партијских присталица, а не да материјално и духовно унапреде место на чијем се челу налазе. Стога ми држимо да би начин избора претседника, предвиђен у § 82 за случај када се његово место упразни, требало усвојити за његов избор уопште. Његов избор не би даље требало ограничити на градске већнике, јер ако само градско веће налази да у својој средини нема погодне личности за прегседника, не видимо разлог з5ог чега не би могло градско веће претседника бирати и изван своје средине. Ако се жели задовољити традиција србијанских градова, могло би се допустити да град статутом одреди и непосредан избор претседника, али у закону треба одредити као правило да градско веће бира претседника на првој седници која се сазива по извршности градскога већа. И у том см:ислу треба закон допунити. Када се имају на уму функције претседника градске општине, коме је поред самоуправних послова поверено и вршење послова државне управе, који су граду наложени, његова служба мора. бити плаћена, ако се збиља жели на томе месту имати лице које ће бити способно за послове који су му поверени. Ако би се прихватило гледиште, по коме би мандат претседника евентуално трајао и преко мандата градскога већа, онда се поред плате отвара и питање, да ли би требало обезбедити му право на пензију. Истина, ово не одговара нашем досадашњем схватању, али не треба потпуно игнорисати пример неких немачких покрајина, које су овакав систем избора претседника имале, јер је он у пракси дао врло добре резултате. Установа једног административног директора код градова који ће под собом имати целокупну градску егзекутиву несумњиво је потребна. Улога овога директора била би да повеже све градске послове и да се стара о њиховој складности. Али за такву једну установу не претставља никакву сметњу § 87. Треба статутом о организацији градску егзекутивну службу тако организовати, да као главни административни помоћник претседника бу-