Општинске новине

Драг. Р. Пегровић, шеф Персоналног отсека Поглаварства града Београда Чиновничко питање у закону о градским општинама Закон о градским општинама треба изменити и допунити.

Основно је правило да један закон треба да обради одговарајућу материју на шго једноставнији и прегледнији начин, избегавајући сваку двосмисленост и празнину. На тај начин успева се да закон као свршен факат буде приступачан и најширим народним слојевима а по могућству разумљив и лаицима. Исто тако сматра се да сваки закон треба да буде верно огледало времена и средине у коме је поникао. Ово правило, на жалост, није сасвим задовољено Законом о градским општинама, јер исти није оно верно огледало социјалног схватања нашег народа. У већини својих ирописа тај је закон нејасан и непотпун, а социјално неправедан, специјално у прописима којима регулише питање службеног статуса градских службеника. Тачност оваквог налаза запажа се и при летимичном разгледању прописа VI главе у вези са одговарајућим прописима прелазних наређења, а још се теже осећају последице примене његових пр!описа с обзиром на ниво животног стандарда и социјалну осетљивост градских службеника и заго ћемо се ми, у нашем одговору на анкету часописа Београда о Закону о градским' општинама, задржати се највише на VI глави истога закона! Градски службеници лакше би подносили социјалну неправду која им је овим законским прописима нанета у односу према државним службеницима, али верујем да врло тешко могу да поднесу негирање њихових стечених права које Закон о градским општинама признаје само донекле. Тај је закон с једне стране драстично негирао многа ранија законски стечена права градских службеника, а са друге стране потрудио се да градским службеницима наметне многе нове услове за ступање у (службу и вршење исте, као и да их изједначи са државним службеницима у дужностима; не водећи ни мало рачуна да свака дужност повлачи извесна права и да је зато требало изједначити градске службенике са државним службеницима и у погледу најосновнијих права и повластица. Примера ради поменућу да градски службеници не уживају никакве повластице у подвозу на државним жељезницама и бродовима,

за лечење своје и чланова својих породица, у државним и бановинским болницама, у погледу ослобођења плаћања декретних и свих осталих такса за молбе које се подносе на њихова лична или породична права у службеном погледу, повластице на бањска лечења итд. Поред. изложене социјалне неправде принуђен сам да овом приликом, кроз анкету о ~акону о градским општинама, истакнем и ону тако звану законску неправду која је урнисала основне принципе теорије стечених права, у чему Закон о градским општинама безмерно обилује. Ради што јасније илустрације ове неправде почећемо са излагањима како одговарајући законски прописи изгледају у пракси, приликом њихове примене, и какве су последице те примене по егзистенцију градских службеника и чланова њихових породица, а разуме се и по њихов морал и елан у раду. По прописима § 102 градске чиновнике бира Градско веће на основу конкурса, који се има објавити у бановинском службеном листу а у Београду и Панчеву у Службеним новинама, најмање на месец дана пре избора. Ово значи да се постављање једног градског чиновника не може извршити пре него прође најмање два месеца од дана објављеног конкурса, с обзиром на потребу сређивања података по извршеном конкурсу и проучавање истих од стране надлежног одбора предвиђеног § 69 З.о. г.о.; а ако се случајно деси да се ради о попуњавању места умрлог чиновника онда се такво упражњено место не може попунити новом радном снагом пре истека пуна три месеца с обзиром 1 на околност, да се на терет кредита из кога је умрли градски чиновник примао плату до смрти издаје породици износ његових једномесечних принадлежности. Када се зна да је бројно стање градских службеника јако ограничено, а по тенденцији § 100, који говори о систематизирању звања градских службеника и одређивању њиховог броја у новом статуту, свешће се данашње бројно стање на још мању меру, онда ће се одмах јасно уочити да је поступак предвиђен за попуњавање упражњених чиновничких