Општинске новине

Стр. 692

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

је немогуће, онда бар свести на најужу меру и за случајеве, које тачно предвиђа закон. Што се тиче надзора финансијских аката обично се узима као правило да тај надзор треба да је нешто јачи него што је код управних аката, поглавито из разлога да би била успостављена што јача харконија између државних и локалних финансија. Најидеалније би било, да је надзор тако организован, да су право доставе и привремене обуставе ограничени само на природни круг послова; право потврде и касирања, ако већ мора бити, онда само ограничити на пренесени круг послова, с тим да коначну одлуку о томе доноси једно независно тело, 5) Врховни надзор организовати на ванпартијској основи, тј. поверити телу, које је сасвим и у свему независно од партије и које је у стању да буде што мање пристрасно, да буде доиста у свему независан као врховни управни суд". Херолд Ласки (Политичка граматика стр. 190) овако се о тој контроли изражава. — „Очевидно је да централна влада треба да сачува контролу над радом локалних тела. Докле треба да се протеже ова власт? Пре свега јасно је да постоји много ствари за које треба захтевати бар једнообразни ниво минимума успеха. За школе, здравље, станове, ма шта једна покрајина желела, држава не може допустити да њихова мерила падну испод онога што тражи испуњавање грађанских права. Прематоме, потребно је да та мерила одреди законодавно тело; и премда њихова служба може бити организована помоћу локалних тела, власт инспекције и, ако је потребно, контроле не може се напустити. Јасно је, исто тако, да промене социјалних потреба повлаче за собом сталне промене у изворима из којих се врши власт и лона на које се протежу ове власти; потреббно је да се од законодавног тела створи коначна резерва власти која намеће потребне промене. На трећем месту, има извесних предмета над којима локалне власти не би требало да врше никакву контролу. Разуме се не би смеле отступити од планова законодавног тела државе, сем ако постоје изричне одредбе у овом смислу. Њима се не би могло допустити да доносе правилнике о стварима које су чисто централног карактера, као што су железничка и поштанска служба. Нзихово право оптерећивања требало би до крајње мере дефинисати, и ако иас француско и немачко искуство о могућности локалног наплаћивања пореза опомиње да будемо врло опрезни у одређивању граница овога права. Уз то увек је добро резервисати оно што би се могло назвати правом надзора централне власти, чак ако је целокуина контрола извесноГ питања локалне природе, јер, извесно је, да се централна власт не може одрећи опште дужности проучавања. Она ће моћи увек да посматра искуства, упоређује методе, предлаже огледе с једног ширег стано-

вишта него већина локалних тела. Она ће бити у опште правичнија и непристраснија у свом тумачењу резултата на које наиђе. Не мислим да би требало основаги, као у Енглеској, нарочито министарство које би имало дужност да контролише локална тела, бољг је да сваку функцију контролише министарство коме она по природи ствари припада". Када је реч о овом надзору централне власти, стало нам је нарочито до тога, да се правилно схвати наше гледиште. Ми смо за најизразитију општинску самоуправу, али држимо да се она не добија „на тањиру" и „преко ноћ", она се изграђује путем борбе и добрим примерима на пракси. С тога дакле, када се говори о потреби измене данашњег закона о градским општинама, треба ствари реално посматрати и предлагати она решења, која су могућа. Ићи у том погледу за популарношћу, када се ради о једном тако деликатном питању, као што је питање наших општинских самоуправа, било би од велике штете баш за њих саме. Ово нарочито важи када се то питање расправља у форми једне стручне и научне дискусије, — дакле ван политичке трибине. Нема сумње да грађанима треба дати прилику да у својој општини газдују што самосталније, јер се не може претпоставити да ће они у том газдовању ићи против својих сопствених интереса, у толико пре, кад се општинска управа бира, и када грађани могу сами вршити контролу те своје општинске управе, претпостављајући да ће та контрола бити организована тако, да буде ефикасна, тј. да ће грађани бити у могућности у сваком тренутку сменити управу, којанеби одговарала њиховим жељама, односно која не би рационално и домаћински газдовала. Али ни надзор државне власти не треба схватати као неки акт непријатељства или суревњивости. Од државе, која је створила те општине и дала им власт, не сме се зазирати, јер ова не може> радити против њих, иначе зашто би их стварала. Општина је потребна држави и њен развитак и просперитет значи то исто и за државу. Бригу државе за општину и њен надзор треба схватити тако, да општина у држави види заштитника, саветодавца и пријатеља, а не тутора и насилника. Само такав однос ићи ће у корист и државе и општине. А у колико се буде изграђивала општинска самоуправа и давала доказа о све већој способности свога самосталног рада и надзор државне власти постепено ће се сужавати; и прелазити све више на саме грађане, чију контролу треба законом обележити, и тако их нагнати, поред све њихове индолентности, на ту дужност. У том погледу значајно је мишљење Џемс Брајса („Савремене демократије" стр. 188): Систем по коме се у Швајцарској и Америци свако важније питање износи народу на гласање имао је готово увек добрих резултата. И он би се