Општинске новине

Др. Љуба Д. Стојановић., ђр ћ нић града Београда

Болница за смештај и лечење туберкулозних Београђана

Једна од првих и главних тачака сваког комуналног програма јесте, нема сумње, здравствено уређење града и одржавање животног стандарда његових грађана. Ово правило важи како за мала тако, и у толико више, за велика насеља са збивеном људском агломерацијом. Водовод, канализација, хигијенски мали станови, школа, радионица и других јавних зграда; добро осветлење, поплочане, чисте и дрворедом украшене улице; лепо уређе-

Дивље насеље на периферији Београда (дегдо губеркулозе), које је Београдска општина порушида.

не пијаце, дивни тргови и паркови; лаке, брзе и сигурне комуникације и др 1 . којима се одликују модерни градови, морају бити предмет сталног и озбиљног проучавања сваке увиђавне, вредне и дорасле градске управе. Јер све ове установе, поред подизања и улепшавања града, имају у главноме за циљ поправку и олакшање животних услова његових грађана, а, зна се већ, када су становници једног града задовољни, онда је и напредак града обезбеђен а то је, управо, оно чему те ке и грађани и управе сваког града. На жалост, ма како да је савршено уређен један град, опет ће у њему увек бити разних болести: пролазних и сталних, акутних и хроничних, које ће, не само загорчавати иначе већ тежак живот грађана, већ ће им га често и прекраћивати. Још ако би смртност грађана била у допуштеној, сношљивој мери, онда би се те болести могле како тако и под-

носити, трпети; али а го су смртни случајеви учестани а тим пре ако су претерани и неочекивани или непотребни и избежни, онда настају за грађане тога града свакојаке беде и невоље, између осталих ове: доста брзо и несразмерно опадање броја становника, скраћење дужине њиховог живота и, најзад, појава велике привредно-економске штете код грађана. С тога је дужност сваке градске управе да, поред рада на уређењу, асанирању и улепшавању свога града, истовремено подиже и установе за лечење оболелих и заштиту здравих грађана од болести. Другим речима, поред канализације, водовода, електрике, лепих и чистих улица, тргова, пијаца, паркова, саобраћајних сретстава, школа и других јавних установа којима се поносе модерни градови, сваки модеран град мора, ако хоће да буде и културан, да има још и болпице са довољним бројем постеља за разне болести: акутне, заразне и епидемијске, разних поликлиника, амбуланата, диспансера, саветовалишта за матере, одојчад, децу и младиће, санаторије за туберкулозне, азиле за старце и неизлечиве хроничне болеснике и друге социјално медицинске и хигијенске установе. Како стоји Београд у томе погледу? Ово питање остављам за сада без одговора, јер ми није била намера да у овом чланку говорим о здравственим приликама Београда у опште. Ја сам желео да са овог врло значајног места за комуналну политику Београда, из његовог органа-часописа прстом укажем на једну, по моме скромном мишљењу, његову најглавнију тачку, која би нас, Београђане, требала највише и да интересује. Желим, на име, да говорим о једној хроничној ендемничној болести, која прети да нас, ако не баш сасвим истреби, оно бар онеспособи за свако културно развијање, ако и даље останемо равнодушни према њој. Тиче се наше туберкулозе, или боље наших туберкулозних Београђана. Шта је туберкулоза? Питање је огромно у сваком погледу да би се на њега могло дати овде, макар и у главним потезима, један довољно јасан и разумљив одговор. Уосталом то није, мислим, ни потребно, пошго се о туберкулози већ толико говорило и писало кроз