Општинске новине

Наша предавања

Предавања г* Душана С. Николајевића Мигуел де Унамуно и Шпанија

Шпанац над Шпанцима и католик над католицима, Мигуел де Унамуно, у своме делу Агонија хршићанства, подвлачи увек и непрестано да агонију треба сматраги као вечну борбу човекову за бесмртност. Човек је у сталној, опрзчности са самим собом. Он жуди да н>егово ја буде бесмртно, али Мигуел де Унамуно хоће и да то ја вечно живи у ономе истом телу у коме је боравило док је било на овом свету. Наводи Атаназија, чије је име, по Унамуну, постало симбол и отеловљење народног веровања. Атаназије се појавио на концилу у Никеји. Био је нишчи духом и необразован, али силне вере и надахнут нагоном бесмртности. Унамуно додаје да је Атаназијев Христос са Никејског концила — Христос католичке религије, Спаситељ. Атаназије је на Никејском концилу захтевао да се безусловно верује у васкрс, не само наших душа ; него и наших тела. Човек одлази на онај свет и непрекидно живи у истом телу у коме је Кратко пробитисао на земљи. Унамуно наводи и Шпанца, Баска, калуђера августинског реда, Педра Малона де Хаиде. Овај је, усвојој књизи о преображају Магдалене, рекао, да блажени осећају неку врсту туге што ,,нису сасвим на небу", пошто се тамо само њихове душе баве. Иако те душе, посматрајући Бога, не осећају никакав бол, већ само радост, оне ће, ипак, бити сасвим блажене тек кад буду обукле своја стара телесна одела. Шпански католицизам, уистини, осећа реалитет тела. Ових дана Маркиз, у своме великом делу Шпанија, љубавница смрти, даје биографију Игнаца Лојоле. У једном одељку описује он тајанственост лутања Јованке Луде с мртвачким ковчегом свога мужа. Маркиз пружа нешто најстрашније. Оно што не би ни најсмелија уобразиља измислити могла, па, ипак, то што прича Маркиз, беше језива стварност XVI века у Шпанији. Јованка од Арагоније, мајка Карла V, беше сасвим полудела онога часа када њен муж, Филип Лепи, ,заврши у Бургосу свој живот. (1506). И за време живота свога мужа Јованка од Арагоније била је абнормално заљубљена. Ова љубав, удружена с љубомором, постаје после смрти Филипа Лепог страховито луди-

ло. У наказном лудило, храњеном причама калуђера о васкрсу тела, Јованка Луда верује да ће њен Филип у истом телу оживети. Зато она не да ковчег с лешом свога мужа. ГГутује, блуди Шпанијом. И то само ноћу. На пољани, обасјаној месечином, отвара ковчег. Тело се распало, али Јованка пипа, грли распаднути леш. И види младог и лепог Филипа Једне друге ноћи, када је оркан беснео друмовима Шпаније и када су дворјани хтели да склоне луду у један женски манастир, ова се успротиви. Љубоморна је и неће да унесе тело свога мужа у зграду у којој су жене. Јованка ће завршити живот свој зурећи кроз решетке у капелу у којој лежи тело њенога Филипа. Гледа Јованка и чека васкрс тела. Јованка од Арагоније верује да тело не пропада. Нзено лудило не сумња у вечност тела. Филозофија религиозна Мигуела де Унамуна у сродству је с лудилом Јованкиним. По Унамуну, највиши уметнички израз католицизма, бар шпанског, налази се у на^телеснијој, најопипљивијој и најтрајнијој од свих уметности, — у сликарству. На шпанског религиозног филозофа оставља неизгладив утисак Веласкезов распети Христос. На тој слици је Христос у сталној агонији. Не умире. Не умире да бисмо ми могли живети. Унамуно је хтео рећи да, не само дух, него и тело Веласкезовог Христа располаже снагом да одолева смрти. То је основа Унамунове религије. Па, ипагс, мора се одмах рећи, да Унамуно врло често сам потреса темеље своје религиозне филозофије. Он каже: осећање пролазности овога света води нас љубави, и то виталној љубави која се бори противу судбине. И отва.ра нам она очи којим видимо онај други свет, где нема никаквих потреба и где само слобода прописује законе. Све пролази, али жеђ за вечношћу то је наше постојано стремљење. Ми, људи, то стремљење називамо љубављу. Свети Павле, пишући Коринћанима о Богочовеку који је унео у свет љубав, каже: када би наше надање у Месију било само у овоме свету онда бисмо ми били најбеднији међ свима људима.