Општинске новине

Стр. 738

ЈВЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

Треба одмах рећи, да ова молба Страхинићева, упућена Југу, не одговара херојству: оно је увек индивидуално. Страхињић Бан уверава Југ-Богдана, да се Југовићима не може ништа десити, пошто ће их у турско рухо обући. Они ће изгледати јаничари и они ће се — уверава Страхина Југа — турски понашати. То прерушавање Бановић Страхиње у Турчина и његов план, да се и Југовићи привидно преметну у Турке, то је, бар донекле, и лукавство које је ропство утиснуло у нашу душу. Своју молбу Страхињић завршава: Нек шуреви биду у невољи Ел сам, тасте могу погинути, Код шурева нећу погинути, Ја ли ране ласно допанути. Сигурно је да сви ови стихови не одају нарочито, изузетно херојство Страхинића Бана. Милош Обилић се ослања на своја два побратима и Милош Обилић се, да би пришао Мурату гради покорним робом, али све то он чини да би само извршио дело. Иако је ропство унело своје моменте и у поезију о Милошу, он ,је херој само зато што мисли на дело а не на свој живот.*) Свој живот је он унапред жртвовао... Оно, што желимо још једном и нарочито да подвучемо, то је преругиавање у Турчина. Сваки, ко се прерушује у другог, „даје" нешто од себе томе — другом и сваки, ко се прерушује у другог, истовремено ,,прима" у себе нешто од тога — другог. Чудан је издајник био сваки наш човек који се прерушавао у Турчина. Он је желео да буде онај за кога се издавао. Желео је, али жељом која се плашила саме себе. И кроз издавање себе за Турчина, прерушивалац је, не казујући себи, одавао себе тајног себи јавном и дожељивао жељу која се плашила сама себе. У Илијади, после погибије Хекторове, Пријам одлази у логор Ахилејев, да измоли мртво тело свога сина. Иако је постојала опасност, да буде било заробљен било убијен од Ахилејевих људи, Пријам одлази у непријатељску војску непрерушен. Страхинић Бан се, не само прерушује, него се прерушује у Турчина. Кад, у Илијади, Одисеј уходи Тројанце, он не облачи рухо тројанско и не издаје се за Тројанца. Милош Обилић прилази Мурату као Милош Обилић, и, маколико глумио покорног роба, он се не издаје за Турчина. Страхинић Бан хоће да се претстави као царев делија:

*) Једна варианта песме о Бановић Страхињи, коју је прибележио г. Лубурић, осетила је, да би било умашено херојство нашега ритера ако би у помоћ позвао своје шураке. ГТо тој варианти Југовићи треба да присуствују двобоју. Само као сведоци. Не би се могло рећи да је народни песник овде успео. Ако Југовићи — у шта Страхинић, у часу кад моли Југа, не сумња — воле свога зета, онда они не могу бити мирни посматрати двобоја.

то он не би могао хтети да није на неки начин претходно успео да себе у то убеди... Југ, не само што не пристаје на предлог свога зета, него се разбеснио. Плану Јуже, као огањ живи, Страхин-бану зету проговара; Страхин-Бане, ти мој зете мили! Виђех јутрос да памети немаш. И Југ не да своје синове: неће да их по Косову кољу Турци. Макар шћери никад не видио. Као што смо већ рекли, Југ-Богдан, из песме о Бановић Страхињи, то је један отац коме није стало ни до части дома ни до нације. У ражаловању оца ова песма иде до жалосног краја. Југ-Богдан наставља: Мио зете, дели Страхин-бане! Рашта си се тако раздертио? Знаш ли, зете? не знали те људи, Ал' ако је једну ноћ ноћила, Једну ноћцу шњиме под чадором, Не може ти више мила бити, Бог ј' убио, па то је проклето, Воли њему, него тебе, сине. Да ли ће један отац тако што рећи о својој кћери? Све и кад би знао да је она прекршница, прави отац не би могао на тај цинични начин прећи преко свога порода. Има бестидности у говору Југовом. Та бестидност вређа и Југа и нашу целу расу. И то ражаловање оца не добија своју поенту чак ни у стиху: „Нека иде, враг је однесао!" Југ-Богдан тера даље. Он зета уверава да ће га „бољом оженити". То је највећа морална изопаченост, а више је него одвратно када он, после свега што је убрљао, жели да се са својим зетом весели. С тобом хоћу ладно вино пити. Да ли је Страхињић поверовао речима које му је о његовој жени изговорио њен родитељ. Југ је, по народном песнику, познавао ћуд свога детета и Страхиња је, сигурно, морао поклонити пажње ономе што његов таст брља о својој убрљаној кћери. У сваком случају, Бановић није сигуран у своју жену, али он не мисли да се свети њој. Ту је промашила психологија нашега народног песника. Страхинић је љубоморник. Љубоморник мрзи супарника, али, исто толико, и још више, ону која је престала да буде његова. Отуда два љубоморника у светској књижевности, Шекспиров Отело и Толстојев Познишев, убијају своје жене. Бановић хоће да уништи само Влах-Алију... Кад је видео да мора сам раскрстити с Влахом-Алијом, Бановић се прерушује у Турчина и полази да тражи онога који му је