Општинске новине

Стр. 940

БЕОГРАДСКЕ НОВИНЕ

часописа , који су лишени одређеног правца уређивања ,и добре воље према многим писцима. Међутим после свих оваквих и сличних оптуживаша зло остаје непромењено: прођа домаће белетристичне књиге није видела па никад неће ни видети никаквог стварног напретка ни од каквих пребацивања и оптуживања. Уоснови тачно је то да данашња наша читалачка публика не тражи много домаћу књигу. Али је тачно и то да она не тражи много никакву књигу а купује ону књигу, која јој се угура| у руке и за чије се плаћање, ма колико велико и несразмерно вредности књиге оно било, обвеже. Оно што сам већ рекао на једном месту поводом дана књиге, одржаних 1935 године, понављам и сада, тврдо уверен да сам у праву: Слаба прођа домаће књиге може се најсигурније не само ублажити но с временом и отклонити издавањем периодичних библиотека, које треба да у јефтиним свескама донесе најбоље радове наших савремених књижевника. Само такве библиотеке не могу заснивати своју прођу на књижарима, јер" је очевидно да они, какви су сада, нису у могућности да брзо или икада распродају коју хиљаду примерака једне књиге, него на повереницигаа, у свима мало већим местима. Као што чланови појединих добротворних друштава натурују појединцима карте за добротворне концерте и забаве без обзира на то да ли их ови мисле да пооећују или не, и као што продавци натурују публици сваковрсне лозове и срећке, иако се она не нада згодицима, тако и повереници треба да натурују сваком интелигентном познанику издање једне такве јеф-

тине и добре библиотеке. Појединци ће испрва нерадо узимати књиге, после ће их прелиставати, покушати читати, па ће по коју књигу и прочитати. И многи ће с •временом осетити извесну потребу, задовољство и забаву, коју му пруже поједино дело, тако да ће му књига постепено постати добар и потребан друг. А када се на тај начин добре домаће књиге буду могле сигурно распродати, онда ће и наша књижевност [оживети и добити јачи замах, књижевници ће ведрије гледати у будућност и имати више полета и задовољства при стварању већих, бољих и трајнијих дела, а издавачи више воље и еигурнији изглед у катеријални успех својих издања. Последњих година нека издавачка предузећа најочитије су показала, да је продаја преко повереника а уз потпору вешто састављене и честе рекламе по новинама најбољи и једино могућан начин да не само јефтина но и скупа књига врло добро пролази. Што су издавачка предузећа овако с успехом продавала махом преводе страних дела то не значи да на овај начин организована продаја домаћих дела не би имала исто таквог успеха. А све дотле док се наша оригинална дела буду продавала овако како се у огромној већини сада продају: чекањем да је публика сама тражи по књижарама, прилике ће остати непромењене; овакве какве су последњих година, те ће превлађивати сусталост, потиштеност и резигнација и код књижевника и ј<од књижара издавача и немар и неинтереоовање публике за домаће писце и њихова дела. Владимир Ђ. Бабић

Основна школа „Св. Саве" у Београду

У Београду на Савинцу грађани су покренули питање подиеања једне модерне оснозне школе на место садашње, која је недозољна, и нехигијенска, и која не одговара ни најобичнијим условима за обитавалиште наше нејаке деце, а камо ли да би се у њој могла вршити модерна настава. Образован је Одбор за подизање нове Народне школе, у који су ушли најагилнији грађани тога краја. За претседника Одбора изабран је Д-р Милорад Станојевић, начел. Министарства у пензији и градски већник, за п.претседника Момчило Сокић, адвокат и народни посланик, а за секретаре Душан Илић и Радомир Поповић учитељи. После одржаних неколико конференција, цео одбор посетио је г. претседника Београдске општине г. Владу Илића, и изложио му је све невоље ове школе на Савинцу и у том смислу поднео му је једну преставку. У тој преставци се између осталог каже: да су околности и прилике под којима се настава врши страшне. Полу-дневна настава је још и срећна околност ове школе, јер ова иде само на штету интелектуалног развића нашег подмлатка, док је за морално и физичко развиће ове деце благодет што мање задржавање у просторијама ове школе. Учионице формално испуштају из зидова и патоса некакав за-

дах да је то тешко и одраслим здравим људима да га поднесу; неке учионице су у вези са клозетима, подрумом и шупом са дрвима, наставници немају своје канцеларије, већ се окрећу у часовима одмора по ходнику или морају да седе по учионицама, зграда школе је стара и окренута у северо-западном правцу тако да сунца и ваздуха нема, а преко свега тога у овој се школи одржавају и часови за шегрте и калфе. Мешање деце из основне школе од 7—11 година са шегртима и калфама иде на уштрб здравља и морала наше нејаке деце. „Када је почетком 19 века вели се у преставци, у Пруској почео да пристиже све лошији квалитет регрута за војску, онда је генерал фон Хорн, тадашњи министар војни у Берлину, повео анкету и нашао је, да је фабрика узрок свим тим недаћама. Донето је прво социјално законодавства (1833 г.) да се спречи фабрични рад малој деци. Резултати тога су били изврсни. Ако би се код нас повела једна таква анкета, онда бисмо пронашли да је и школа извор свима нашим недаћама. Наша деца на Савинцу стално оболевају од разних болести, и нарочито заразних: дифтерије, шарлаха, ангине, заугаака. Услед тих болести реконвалесцентност и анемија су сталне појаве, као прзи услови за туберкулозу. То су све појаве опште фи-