Општинске новине

144

Београдске општинске новине

Као драма има извесних мана: има местимичних развучености, има вербализма без радње. Али стваралачка уметничка снага осећа се свуда и спасава и та слабија места. Тип витеза Оливера Урбана оцртан је мајсторски, са много рељефа, са фином психолошком анализом. Г. Тито Строци, као гост, одиграо је ванредно ову улогу: лежерно и лако, са виртуозном дикцијом, са суптилним изразима у покрету, са спонтаношћу каква се налази само код светских мајстора. Као да је улога писана за њена, Строци се кретао на бини толико природно као што се креће у животу. Сликар Аурел, боем и меркантилиста, који свој таленат претвара вешто у новац, обогаћује галерију Крлежиних успелих типова. Г. Златковић га је добро интерпретирао. Остали типови су конвенционални. Ни глумци нису од њих створили ништа више него што је успео писац. Нису само увек били у хармонији са писцем; у извесним детаљима излазили су из тона који је дао писац, неке црте његових личности искривили, неке боје друкче наиансирали. Али су у основи били добри. Нарочито г-ђа Урбанова и г. Живановић.

Клотилда и Александар Сахаров дали су у фебруару три вечери балетских игара, које су биле праве уметничке свечаности. Њихове игре, пуне поезије, ритма, музике тела, освајале су гледаоце. Овде је балет толико усавршен, толико спиритуализован, да спаја у себи све уметности. Тело овде служи само као инструменат уметничког изражавања, на све његове друге функције човек заборавља. То је нов начин уметничког изражавања, интернационалан, разумљив сваком ко има осећања за уметност. На трећој престави г. Александар Сахаров, на жалост, није могао играти, јер је на проби повредио кичму. Цело вече испунила је својим играма његова жена г-ђа Клотилда Сахаров.

Гроб незнаног јунака од Пола Ренала задоцнио је за београдску позорницу. Писан пре неких 12 година, када су грозоте рата биле у свежој успомени, када су пацифистичке струје у свима културним земљама доминирале, — овај комад је могао будити интерес публике не само својим уметничким особинама него и пацифистичким идејама, својим протестом против рата. Наша га публика гледа у доба кад су успомене на ратну пустош прилично избледеле. Млађе генерације, које спадају већ у позоришну публику, знају за рат само по причању старијих. Сам писац износи како ни позадина, у само доба рата, не схвата суштину рата, не појима психологију ратника. На тој чињеници се формира и основни драмски сукоб. А како ће га схватити послератне генерације! И то у доба кад се све државе оружају грозничаво за нови страшнији рат, када су и пацифисти увидели да морају бацати баснословне суме за наоружање. Комад је, из разних разлога, дошао на нашу позорницу скраћен. Нарочито су проређене или ублажене пароле против рата. Грчевити живи протест против ратне немани, који у себи симболизује главни јунак, потиснут је мало у позадину да би уступио више места интимној трагедији главних личности.

Тиме је дело изгубило своју „боју"- Општечовечанска трагедија сужена је. Књижевна дела се не смеју никад скраћивати на штету њиховог уметничког ефекта, као ни на штету основних идејних карактеристика. Разумљиво је, према томе, што ово дело није могло да изазове код нас онако жив интерес као код Француза. Ми не можемо о самом делу ни да дајемо суд, него само о његовој преради код нас. Драмска радња кулминира у сукобу фронта и позадине. Ратник долази из рова на кратко отсуство кући да би се венчао са својом вереницом. Отсуство је добио по цену живота, примајући на себе да после повратка на фронт изврши једну мисију са које се не враћа. Обећао је команданту, који га је пустио на личну одговорност, да ће се вратити са отсуства и раније, чим депешом буде позван. Та депеша је међутим стигла кући пре њега. Он има свега четири сата до следећег воза. Цела радња се одиграва за та четири сата. Венчање је немогуће обавити, јер би све време отишло на церемоније. Вереница пристаје да му буде жена ове ноћи без свадбених церемонија. Оне би заиста у оваквом моменту биле сувише бесмислене и сурове. Појава ратника узнемирила је идилични живот који је себи створио у кући њего® отац. Сукоб између ратника, — који тражи од живота последње сласти, не водећи рачуна о друштвеним конвенцијама, — и његовог оца, — који претставља позадину, — снажан је, добро развијен, убедљиво мотивисан. Рат је створио између фронта и позадине дубоку провалију, поделио их у два света, који се међусобно не разумеју. Не само психички, него и социјално и економски то су два непријатељска табора. Младићи су отишли на фронт, а старци су заузели њихова места у позадини, населили њихова имања, па желе да заузму њихова места и у срцима жена. Синовима остављају херојску славу и гроб под славолуком. Дело има оштрих психолошких запажања, има непосредног понирања у душу ратника. Рат је разбио све друштвене форме и натерао људе да гледају у суштину стварности. Ратници изгледају као визионари, чији погледи продиру кроз спољашње облике, управо и не запажају те облике, и задржавају се само на оном што је есенцијално у животу. То је г. Драгутиновић прилично осетио и на неколико места у својој глуми репродуковао. Има у делу дубоке сугестивне поезије. Само што та поезија у нашој преради није дошла увек до изражаја. Поетичне мисли и слике, путујући од Париза до Београда, изгубиле су нешто од своје лепоте и топлине и претвориле се више у патетику и вербализам. Има момената "када су г. Драгутиновић и г-ђа Ризнић та поетична расположења сугестивно изразили; али у више случајева нису добацили мету; требало им је још неколико уметничких нианси да изразе непосредно осећање. У сцени „венчања", пуној свечане мистике, када војник призива за сведоке своје мртве другове, уздигли су се и г. Драгутиновић и г-ђа Ризнић у сфере истинске поезије. Поезију комада дочарала је најбоље г-ца Бешевић својим декором. Њен сценографски таленат до-