Општинске новине

146

Београдске општинске новине

састанку са краљицом и преда великом државном инквизитору као издајицу отаџбине. Глумци су, углавном, схватили добро особине Шилерових јунака, али нису увек успели да их убедљиво прикажу. Најбоље је играо г. Златковић. Он је са успехом креирао улогу Филипа II, бескрупулозног сладострасног тиранина, избезумљеног од љубоморе. Г. Никачевић је вешто оживео тип маркиза Позе, идеолога новог доба, разборитог идеалисту. Г. Милошевић је имао доста срећних момената у реализовању шпанског Хамлета, Дон Карлоса, кога љубав према маћехи спречава да изврши своју политичку мисију. Али игра није била увек спонтана и природна. Гђа Каталинић је успешно пројицирала само неколико особина демонске принцезе Еболи, али је није дала у целини. Декор је био уметнички, занимљив.

Матура Ладислава Фодора пружа истодобно публици разоноде и потстиче је на размишљање. То је низ добро пробраних детаља из средњешколског живота, складно компонованих. Сукоб „старих" и „младих", професора и ђака, који се вечно понавља; младост, која навире, има своје схватање, свој морал, своје право на живот. Матуранткиње постају нагло зреле девојке, иду за инстинктом жене, за позивом природе. Разбијају калупе школске дисциплине и, да би избегле казну, морају да се барикадирају иза лажи, које су само нова форма младалачких несташлука. Неколико професорских типова оцртано је тачно, реално, иако доста клишејски. У комаду нема неке нарочито развијене интриге; немз продубљене ни разгранате радње; нема ни дубље психолошке анализе. Па ипак, кроз цео комад осећа се треперење живота. Сваки нови догађај, сваки разговор, готово свака реч изазива интерес. Нема ничег сувишног. Са врло мало материјала, са неколико идеја, са нешто „ситних" догађаја и са прилично богатом галеријом професорских типова писац је оперисао врло до?ро; искоришћавао је све то до максимума. Љубавно писмо једне матуранткиње, Кети Зајдл, које наставница нађе у корпи за отпатке, чини центар целе радње. Сва три чина догађају се на једном месту. у професорској канцеларији, са једним истим Декором. Па ипак се не осећа једноликост. Писац никад не тапка у месту. На крају другог чина учини нам се да је »радња завршена, да ни највештије перо неће моћи са успехом из тог материјала искомбиновати још један чин. Писац нас међутим пријатно изненађује. Трећи чин је интересантан као и прва два. Има нових занимљивих детаља. Младоет триумфује. Пакосна наставница, уседелица, — „јастуче за игле", како су је прозвале ученице, — која је, у име пуританског морала, тражила да се „раскалашна" ученица истера из школе на петнаест дана пред матуру, преобрази се кад јој

окривљена ученица изјављује да је воли, да је све ученице воле, и да су је само из несташлука боцкале. „Коцкаста глава", професор математике, остаје усамљен у свом инквизиторском ставу и повлачи се. Побеђују професори који имају више срца и разумевања за омладину. Оптужена ученица добива само укор и полаже матуру. Интересантан је детаљ у односу између директора и оптужене ученице. Нашавши се у невољи, тражећи излаза из клопке, ученица изјављује да је љубавно писмо, које су јој ухватили, само стилско вежбање, сањарење, а да је предмет тога сањарења сам директор, у кога су све ученице заљубљене. Стари момак, који се прави глув и слеп према манифестацијама љубави једне своје колегинице професора, успламти одједном љубављу према младој ученици, коју је до јуче гледао као дете. Задржава испољавање те љубави и пред ученицом и пред професорским колегијумом, да не би компромитовао свој положај и углед школе. Али машта о брачном путовању са том ученицом после матуре, када она не буде више за њега „забрањено воће". Ученица се међутим, после свртене матуре, чуди да је директор могао њену изјаву узети озбиљно и упознаје га са својим вереником, правим јунаком из инкриминисаног љубавног писма. Инстинкт жене надмудрио је зрелу памет мушкарца. „Деца су људи, а ми смо деца".:— констатује разочарани директор. Глумци су имали, као ретко кад, свој срећан дан. Играли су готово сви одлично. Госпођа Златковић је мајсторски оживела пакосну наставницу Вимер, која стално ратује са децом и свеги им се за њихова несташна боцкања. Госпођа Урбанова је са много финих нијанси осветлила душу онтужене матуранткиње Кети Зајдл, која је одлична ученица, али код које набујала младост тражи своје и она полази за инстинктом жене, грешећи против дисциплинских прописа, али не и против здравог природног морала. И дечији несташлуци, и у основи чиста и наивна душа девојке, поред све лукавости женске, нашли су згодног израза у игри г-ђе Урбанове. Г. Драгутиновић је створио тип симпатичног директора, који и у најделикатнијим ситуацијама, на ивици комичнога, зна да одржи своје достојанство. Чак ни његова моментана мушка наивност не прави од њега комичан тип. Онако „нафарбан" од своје ученице, он изазива више жаљење него смех. Осећа се да није ту он лично изигран, него његове године. Г. Новаковић је лепо одиграо добродушног професора философије. Г. Н. Поповић је подвукао са успехом комичне стране професора математике. Г-ђа Прегарац је унела много душе, истинске топлоте у улогу добре наставнице и племените жене. Г. Л. Јовановић дао је згодан, занимљив тип школског послужитеља. Б-ц