Општинске новине

28

Београдске општинске новине

време деспота, изгледа нам невероватно да је још постојало снаге да се изграђује 500 м 3 каменог зида дневно. Али, није ли ово баш околност која нас с правом наводи да имамо оправдану представу о нашој правој величини пре Косова, за време Немањића? Међутим, ова изградња, која је како тако омогућила животарење наше националне самосталности и битисања још за неколико деценија, уско је везана за име „Проклете Јерине". Овај пак надимак није резултат неке историјске логичности, већ је то израз незадовољства народних маса према принудном раду, па макар он био и за опште добро. Аналогно томе, и данас постоји одвратност према кулуку и уопште кулучарењу. Уместо захвалности следује проклетство народа, који је осуђен на пропаст. Зато из свега овога једина и правична дедукција се може извести, да се само апсолутном историјском истином, која често пуга може бити и горка, мора служити своме народу. У нашим радовима при рестаурисању овог или оног дела тврђаве, ми ћемо често пута доћи у колизију разних епоха. Само се онда може отступити од истакнутог правила и дозволити фаворизирање старијег периода на рачун млађег, на пр. средњег века (Деспота Стевана) београдске тврђаве према доцнијем Вобановом систему фортификације за време принцл Евгенија Савојског. Међутим, баш овај систем (почетак доба експлозивне артилерије), који, узгред буди речено, у нашем конкретном случају није тако типичан, нема скоро никакве археолошке вредности, а у сваком случају мању него поменути средњи век. Следствено на овај. начин ћемо више задовољити не само научно-историјски принцип, већ и националну осећаЈност. Споменусмо „бескомпромисно" рестаурисање београдске тврдиње. Под тим се разуме потреба да се град и његови фортификациони системи сачувају тотално и не жртвују никаквим другим потребама садашњице (улице, н;ељезничка дупла пруга, нристаниште итд.), за које се увек могу наћи друга техничка решења, па макар и скупља. Заблуда је мислити да известан део тврђаве нема важности нити историјске вредности. Фортификација је интересантна када је траса у целости сачувана, како капије тако и бастиони. Жртвовати макар и најмањи део од целине, за љубав неке велике техничке тековине и од најсушније потребе, значило би непоштовање старине, нечување народне прошлости, акт недостојан друштва, које има претензије да се назове културним. Када пак потпуно рестаурирамо фортификациону трасу београдске тврдиње, старог, средњег или новог века, ми ћемо добити извесне слободне површине уоквирене на овај начин. Те су површине мање или веће терасе, платои, резервисани за паркирање и изградњу великих јавних грађевина.

Питање избора начина паркирања ствар је инвенције и укуса, али исто тако пригодности и хармоније. У погледу изградње монументалних грађевина најпре треба решити, који се све објекти овде имају подићи, њихов распоред, и онда, како за који сазре питање и време изградње, грађењу и приступити по већ утврђеном плану. Ту треба водити рачуна о силуети града, нарочито изгледу његовом са реке, тако да сви изграђени објекти буду у хармонији са постојећим и чине складну целину не нарушујући древни карактер тврдиње. На тај начин престоница ће добити један центар од велике естетске и културне вредности. Он ће имати и велики туристички значај,, а задовољиће и многе националне потребе. Зато свим силама треба да настојимо да то што пре буде. Стварање и изградња духовног центра престонице је дужност целог народа. То је акција достојна пажње и највиших фактора ове земље. Без њиховог учешћа она се не да ни замислити, Она је овде наведена под тачком 3) нашег излагања. Радње наведене под 1 и 2 у ствари су само припремне радње. И заиста, оживљавање београдске тврдиње значи само обнављање фортификационих система, који су, посматрани кроз призму историје, објекти универзалног обележја. Али историја града значи историју Београда. Стога је Град, самим тим што се налази на политичкој територији наше земље, наш национални споменик, без обзира када, од кога и чијом способношћу је он подигнут, рушен, обнављан и опет рушен. Нзегова историја је уско везана са историјом земље, а тек колико је аутентична са историјом Београда као насеља? Ми у историји београдског града у главном разликујемо јасно три градитељске епохе, и то: 1) стари век или римски „каструм" од кога је данас остала само правоугаона форма и ту и тамо по неки фрагмент камене обраде и опека 1е§. Р1. IV употребљених као грађевински материј,ал приликом свих доцнијих изградњи. Обнављати нешто из тог периода немогуће је и научно недозвољено. Ово тим пре, јер се он не може васпоставити ни као ар|хеолошко налазиште. Али, зато дужност нам је да брижљиво сачувамо те фрагменте и у диспозиционом погледу правоугаону форму ,,каструма", јер се она консеквентно провлачи и кроз све доцније градитељске периоде од римског „каструма" па све до Вобановог система, у нашем конкретном случају тек у XVIII веку. Ту правоугаону форму треба сачувати и у распореду објеката, који треба да сачињаваЈУ југословенску акрополу и на тај начин посредно обележити и ту древну прошлост и постојање Сингидунума; ово тим пре, јер би таква диспозиција одговарала и топографским приликама места, силуети града и хармоничној архитектонској, целини.