Општинске новине

Књижевни додатак

џруш А^џи — Дневник једног инвалида —

ФФФ

(Ропан из београдског живоша — награђен на књижевном конкурсу Градског поГлаварства Београд) (Наставак) 3 - ШЕТЊА КРОЗ СТАРУ КУ ЋУ

Већ два дана покретна столица стоји у најтамнијем куту моје собе, прислоњена уз зид. А ја идем на сопственим ногама, као сваки други човек. Каква срећа! Кад би људи знали колико је то блаженство лако и безболно корачати рођеним ногама. За тај дар требало би да сваки дан захваљују провиђењу. Али не, — они не схватају своју срећу, и не цене је, јер је без муке добијају. Још више: они искоришћују своје здраве ноге за то да срљају у несрећу. Сваки члан моје породице има за мене зрачни осмејак. Лутам кроз све одаје, и све их поново утисКујем! у сећање. Дуда назива то „менталним фотографирањем". Али они кваре моју радост тиме што ме скоро ни за тренутак не остављају самог. Сваки час се неко од њих појави иза мојих леђа. Ја се љутим, постајем груб, и терам их од себе. Мајка, Боба, Саша, и остали, склањају се тада коначно. Али Дуда ме и даље кришом прати, — из сопствене побуде,, или по нечијем налогу. Прво се правим слеп и глув, али се одједном брзо окренем, и хватам је за њену кокетно заврнуту коврџу на челу, — ваљда а 1а Долорес дел Рио. Она се страшно уплаши, и крикне. — Дерле глупо, мнслиш ли да имам стаклене иоге? питам је љутито, и чупам је за њену коврџу. Зар се још нисте навикли на та да сваке године дође једном дан, кад и ја могу да ходам? Губи се... Или не, остани... Боље ти једна, него ви сви редом. Али место за мном, хајде боље са мном. Узео сам Дуду под руку. Она се гордо исправила, али ми ипак тек допире до груди.

Њене искрене загасите очи моле ме за опроштај. У њеноме друштву најбоље се осећам. Она ми још не задаје бриге: брбља безопасне ствари, а врло је интелигентна и утанчаних осећања. Зна добро да ћути, и не смета ми. Дуда је често око мене, и чини ми мале услуге пуне љубави. Прошле јесени имала је тежак бронхитис; зато смо је задржали од школе. Али она се спрема код куће, да не би изгубила годину. — А где ћемо сад, чика Војо? гшта ме она. — Погоди... — У башту... Наша башта!.. Она је најстарији споменик старога Београда. Уоквирити је описом на хартији, значи учинити акт пиетета, који ће, у исто време, остати редак докуменат. Ток' времена доиста је застао пред њеном живом; оградом дивљих ружа, кој.а је одваја од великог дворишта са достојанственим орахом. Кад се пређе преко меке траве, долази се прво у једну врсту воћњака: различите воћке дебелих ;стабала носе плодове скоро преко целе године. Нзихову средину краси бунар, чији 'је оквир од широког црвеног камена. И ведро је од камена исклесано. Сада виси мирно на чекрку, обасјано дневном светлошћу; врло ретКо спушта се у дубину, и то обично натоварено лубеницом и дињом, које треба да буду расхлађене дубоко испод воДене површине. Недалеко од бунара стоји у углу полурасточена клупа: на једном стубу више ње виси икона. У наслон клупе нас четири брата