Општинске новине

Други дан, нови живот, други људи

443

чице. Бака, мати, браћа, чак и Боба и Коста, кад су били деца, никад нису пропуштали да проналазе те мирисне поздраве пролећа. А Дуда и Наста доносе ми још и данас, зрачне од радости, прво цвеће из наше драге баште. У јесен,, тоне она у чисто злато. Тада се пале три кандила пред иконом где смо ми браћа утиснули наша имена. А храстови, липе, кестење, јабланови и јеле живе, дишу и вибрирају, слично нама људимаЈ само чистије, јер су, својом пасивношћу, ослобођени рђавих нагона. Какав дан! Испуњен толиким: догађајима! Тако пун немира за мене! Видим како се црни облаци навлаче над нашу кућу. Нека Бог заштити све њене становнике, и оне који ме радују и оне који ме жалосте... Где си се упутила ти, несавитљива Јелисавета, и шта ће од тебе бити, мала Дудо? Хоћеш ли се и ти једном отуђити, и изгубити особину која има највећу вредноет у човекову, — топлину своје душе ? Хоћеш ли и ти онда, слично Боби и Кости, испуњавати своју унутрашњост празним сензацијама и уживањима?... Иди у Башту, под стар{а Дрвета, наслони своје загрејано чело на њихова избраздана стабла, и размишљај, у светлој тишини! И она занемалост речито ће ти говорити, и поучити те шта треба, а шта не треба да радиш. И теби, Саша, то исто саветујем. Моја размрскана нога осетно ме боли. Опет ми зли дани претстоје. Само да још два дана будем господар своје болести, док се мој тестаменат не запечати; потом пристајем и да умрем. Смрт би за мене значила право исцељење. Али моје време још није дошло, пехар мора до дна да се испије, без обзира на то да ли је опор или сладак. Опирем се томе да легнем у кревет; хоћу још да присуствујем првој Стевановој вечери за нашим породичним столом. Дали су му место поред Јелисавете, која се већ одавно вратила из свога изгнанства у винограду, и отада зрачи веселошћу чији отсјај пада и на све нас. Кад је бака, лагано и достојанствено, дошла до свога почаснога места, и кад\смо је поздравили нас једанаест чланова породице Николић, а потом сви, према рангу старости, у дугоме реду заузели своја места за столом, — био је то за Стевана тако необичан призор, да му је и нехотице улио поштовање. Али, одмах потом, почеле су његове оштре плаве очи да испитују сваки предмет, сваки зид,

сваки угао. Да случајно и овде није намеравао да што модернизира? Ништа му није промакло, док је живо разговарао, и баки и ујаку ласкао и хвалио јединствени живот породице чији је члан и он сада постао. Одједном 1 Дуда, пола у смеху, пола у страху, узвикну: — Ах, чика Војо, сад смо за столом нас тринаест, — а ја сам баш тринаеста! — Нећеш то дуго остати! Сутра долази Миша у нашу средину, и тада ћеш бити четрнаеста, одговорио сам ја. После мојих речи настало је ћутање од неколико секунада. Сви су погледали на баку и мајку. Бака је отворила очи, погледала нас је све по реду, климнула је Насти главом у знак одобравања, и рекла је: — Ако, ако, баш радује... Сешће између Воје и Насте. Моја сестра поцрвенела је као каква девојчица. Нека од сутра Дуда седи на дну стола, као четрнаеста. Али ако, сходно сујеверју, неко међу нама мора бити тринаести, — онда знам ко је то у истини. — Стеван! Имам јаке болове у нози, у кичми, у десном рамену... седење ми пада тешко. Опет ћу лежати у кревету, из дана у дан, неспособан да и један покрет учиним. Како лудо делови човековога тела могу да боле! Кад ме, у таквоме стању, бака и мати посматрају у немоме болу,, и безброј пута долазе мени, и не сустају да се на својим старим ногама ужурбано и, ах, тако узалудно, непрекидно мотају, и да чине ово или оно, ради мога тобожњега олакшања, — тада чврсто стегнем 1 зуб^, и жонглирам храброшћу, стрпљивошћу и преданошћу. Дуду силом морам да гоним из моје собе, јер увек чучи код мене„ а од тога бледе њени образи. Насти задајем много мука, јер једина она зна који Је положај најзгоднији за моје тело. И Јелисавета често седи крај мене — седела је често крај мене — јер ће сад имати друге интересе и дужности, и неће ми више као раније својим дубоким и складним гласом причати о себи и о другима много паметне и занимљиве ствари. Ноћу бди нада мном моја „бона", — наш баштован Марко, мој друг из детињства. Немогуће га је наговорити да преноћи угодно на отоману .Он се радије испружи на тепиху пред мојим креветом. Чим покренем главу, он одмах скаче. Верна душа. Зора Ђорђевић

(Наставиће се)

б*