Општинске новине

468

Београдске општинске ковине

*. је. најскупља животиња у Зоолошком врту досад, стаје око 24.000.— дин. Има по телу густе црне пруI е. Лови све животиње, па и људе. У врсту мачака спада и кугуар или пума, пореклом из Америке, чији се леп примерак налази у нашој Зоолошкој башти. У врту се налази и пегава хијена, која се не може убројати ни у породицу мачака ни у породицу паса. Спада у засебну групу хијена. Има ужасно јаке зубе, којима дроби кости, и одличан стомак који свари све што у љега дође. Хијене се најрадије хране лешинама. "Имају необично развијено осећање мириса за лешине, које осете на великој даљини. Ископавају лешине и из гробова. Из породице паса налазе се у нашем Зоолошком врту обичне лисице (мужјак, женка и шест младих) и курјаци (у једном кавезу мужјак, женка и млади курјачићи окоћени у башти, а у другом пет курјака), који су свима добро познати. Интересантан примерак паса у нашој башти јесте чагаљ или шакал, века средина између лисице и вука. Храни се највише лешевима. Живи у Африци и Азији, а код нас се може наћи на острву Корчули и полуострву Пељешцу. Када је Њ. В. Краљ обилазио башту видео је само једног шакала, а доцније су набављена још четири млада. Шакал носи популарно име „златан пас", зато што лети добива златасту длаку. У кавезу у нашој башти шакали стално јуре у присуству посетилаца, никад не стану. Не могу да се привикну на ропство. * На доњем и горњем крају зверињака има животиња које не спадају у зверове. Ту је леп примерак зебре, дивљег афричког коња, коју је Њ. В. Краљ хранио. По целом телу, чија је основица беле или отворено жуте боје, има црне или жуто-црвене пруге. Због тога ју је тешко у степи уочити. Зебре су најисконскији дивљи коњи. Живе у стадима, обично у друштву са нојевима, газелама, гнуовима. Стада тих разноликих животиња дају особиту лепоту и драж афричким степским пределима. Сличан афрички пејзаж дочаран је донекле на доњем делу зверињака. Ту се у близини зебре налази ружни гну „Јамбо", једна врста антилопе, са великом широком главом, роговима као у бика и коњским репом. Спада међу највеће и најдивљачније антилопе.' Живи у Африци, највише по Абисинији. У близини се налази и диван пар козоглавих антилопа, које живе у великим чопорима по Африци. Витке су и брзе. Од њихове се коже праве фине ципеле и рукавице. Иитересантан је тибетски ован, са маншетнама око предњих ногу и гривом испод врата, која је код мужјака већа. Одличан је скакач, може да скаче и преко провалија, по 3—4 метра. Сличност између мужјака и женке врло је велика, рогови су исте ве личине. У сусетству се налази пар једногрбих к&мила, мужјак „Арап" је питомији, а женка „Луна" плашљивија. Женка је племенитија нубијска врста, која служи за јахање, а мужјак је обична теретна камила. Прилазе радо посетиоцима и примају храну. Њ. В. Краљ их је хранио и сликао. У Африци и Азији једногрба камила служи као домаћа животиња. Преноси преко пустиња велике

терете. Једе оскудно пустињско растиње, а може дуже времена да буде и без хране и без воде. Папци су јој удешени тако да могу да газе по врућем песку и по камењарима. Грба на леђима јој је испуњена Машћу и служи као резервна храна за време дугачких путовања кроз пустиње. Има ванредно добро развијена чула за пустињу и ванредну моћ оријентације. Осети воду на неколико километара, предосећа вруће пустињске ветрове, опажа непријатеља на великој даљини; издржљива је и брза. Зато је не само „пустињска лађа" него и вођа и заштитник својих господара у пустињи. Она их још храни својим млеком и месом, а њена кожа и длака искоришћавају се добро. Њена балега служи као материјал за гориво. Живот људи у пустињским крајевима не би се могао замислити без ками'ле. На горњем делу зверињака изграђен је исто тако интересантан егзотичан предео. Ту се налази индијски зебу, врста говечета, сличан домаћем волу, само му је глава друкчија и друкчији распоред рогова. На плећима има грбу, испуњену машћу. Живи припитомљен у источној Индији, где га поштују као свету животињу и држе по храмовима. Гаји се ради млека и меса, а служи и за рад и јахање. Ту се налазе два лепа америчка бизона, са врло развијеном главом и прсима; имају око врата густе дугачке гриве; рогови су им кратки. Ово лепо дивље говече живело је још пре 50 година по северноамеричким преријама у непрегледним стадима од по неколико. милиона. Досељеници су га немилице затрли. Сада се ретки примерци чувају по зоолошким баштама и по нарочито заштићеним пределима. По зоолошким баштама овај је горостас врло питом. Може да буде тежак и до 1.200 кг. У истој огради, одељена дрвеном преградом, налази се и бела биволица са телетом. Мало даље, у камењару, живе домаће козе с јарићима (беле санске козе и камерунске афричке патуљасте козе. Ове последње, са лепим црним јарићима, премештене су доцније у обор где живе кенгури и ламе.). Изван зверињака, ближе згради Отсека за паркове, живе у једном ограђеном простору две ламе и два кенгура и Добро се слажу. Лама је полупитома животиња Јужне Америке, једна врста камиле. Даје вуну и месо, а мужјаци служе за вучу терета, каткад и за јахање. Питома је и безазлена као овца, на коју много личи, нарочито по својој глави. Кенгури су пореклом из Аустралије. У нашем врту налази се један црвенкасти и један сиви кенгур. Спадају у ред торбара. Женке имају на трбуху кожне кесе са сисама. Млади им се рађају врло неразвијени и нејаки; мајка их зато ставља одмах у своју трбушну кесу, где, држећи стално сису у устима, проведу по 7—8 месеци. Ту се завршава њихов развој. Код кенгура су задње ноге врло дугачке и развијене, реп је исто тако дугачак и јак. Њиме се подупиру кад стоје на задњим ногама, кад иду, а нарочито кад скачу. Одупирући се о снажан реп, могу да скоче и по 10 метара. Пасу траву. *