Општинске новине

Правна дато члану општине у његовом личном већ у општем интересу, не њему као личности, већ као члану општине. На то је гледиште стао Државни савет у пресуди Бр. 22584/36 од 25 I 1937 г. којом је одбацио тужбу д-р Гојка Никетића, адвоката из Београда, поднету по питању укидања мерине у Београду. * По овом питању објавио је г. Негослав Оцокољић чланак у часопису „Полиција", свеска за мај месец 1937 године. У томе чланку г. Оцокољић је заузео супротно гледиште, наводећи да је овде у питању, формално, она иста жалба о којој се говори у Отсеку VI Закона о општем управном поступку. То своје мишљење поткрепљује тиме што за ову жалбу није одређен у Закону о градским општинама специјалан рок, већ је тај рок остао исти онај који Закон о општем управном поступку прописује за жалбу. Сем тога закон о овој жалби ништа даље не одређује, што значи да у свему за њу важе одредбе Закона о општем управном поступку. Доследно томе г. Оцокољић закључује да је надзорна власт дужна издати жалиоцу формалну одлуку по жалби. Ако надзорна власт не би поништила одлуку оппггинског органа опште природе која

хроника 485 је противна закону и законитим наредбама власти, члан града имао би право на тужбу, јер је у томе случају повређено једно његово право, и он у смислу чл. 18 Закона о Државном савету може да поведе административни спор због повреде тога права које му је законом признато. Најзад и по самој терминологији г. Оцокољић изводи да се овде ради о жалби из чл. 114 Закона о општем управном поступку, јер где год се у закону не мисли на жалбу, законодавац је употребио други пригодан термин, као приговор, примедбе на буџет и др. Разлозима г. Оцокољића који су логични и убедљиви треба додати и то, да се гледиште Државног савета не може прихватити ни ради тога, што би онда цела установа жалбе против одлука општинских органа опште природе била сувишна и непотребна, јер сваки појединац, па и члан града, има права да путем обичног поднеска скрене пажњу надзорне власти на сваки акт Градске општине који не би био у духу закона. Према томе, цео став 4 § 143 Закона о градским општинама био би излишан, а такво гледиште, до кога доводи схватање Државног савета, не може се примити. Н. Ч.