Општинске новине

Друштвена хроника

605

не политике Ерентала, јер је као Словак врло добро схватио јарам што су га Маџари наметнули Хрватима. Кад је извршена анексија Босне и Херцеговине, Аустроугарска је бацила у тамницу 53 Србина и Хрвата, под оптужбом да су велеиздајници. ТАД СЕ МАСАРИК УМЕШАО, И ОТПОЧЕО СВОЈЕ СВЕТС.КО ИСТОРИСКО РАЗРАЧУНАВАЊЕ СА АУСТРИЈОМ. Као посланик бечког парламента, он иступа у уло■ји браниоца на загребачком процесу, а у Бечу доказује да је Фридјунгов докуменат ординаран фалсификат и да је у тај фалсификат умешана бечка влада. И по трећи пут открива истину, ослобађа оптужене, пе. се као истраживач истине претвара у државника, кс.ји се бори противу непријатеља свога народа. Масарик је можда био једини Европљанин који ;с покушао да спречи светски рат, а од њега је доживео резултате којима нема равних у прошлости. Послат је од сгране Пашића децембра 1912 године, са познатим предлозима грофу Бертолду; овај, желећи рат, прешао је преко тих предлога олако, на други разговор, а после је причао по бечким политичким салонима како је овај професср хтео да заради провизију. САСВИМ РАЗУМЉИВО: НАШЈ1А СУ СЕ ЛИЦЕ У ЛИЦЕ ДВА СВЕТА, СТАРА ЕПОХА МЕТЕРНИКА И НОВА ЕПОХА МАСАРИКА. Лакомислени и надувени аристократа није могао схватити своју проласт, а сигурно да ни његов сабеседник није могао увидети свој блиски успех. Али је судбина хтела да баш тај човек неколико година доцније доведе до слома Хабсбуршку монархију. У новембру 1914 године Масарик успева да са својом ћерком пређе у Италију. На граници га заустављају, јер није имао прописну визу. И он се ту ррви пут испрси као народни посланик, чини нешто шго никад у животу није чинио, недозвољено, насилно. Он са ћерком насилно ускаче у воз, који је Оио кренуо, и тиме се спасава. И од одлуке овога човека, који је ускочио у воз, зависила је судбина Аустрије, као што је судбина Русије зависила од швајцарског воза, који је, 3 године доцније, одвезао Лењина преко Швајцарске границе. Поверење које је стекао својом високом интервенцијом у загребачком и Фридјунговом процесу, добро му долази, и у Риму затиче прве српске и хрватске емигранте, те се са овим људима брзо спора-' зумева о заједничкој акцији. У Женеви почетком 1915 године почиње рад, сад му је ваљало радити подземно, ваља кријумчарити иисма, писати шифроване извештаје, служити се невидљивим мастилом, исто онако као што су радили они фалсификатори, које је он открио. Н и/е лако било једној етичкој природи да у 60 години живи завереничким животом. Али она то подноси, јер има веру у једно узвишеније право, а ту је веру израдио Масарик својим свестраним образовањем, СВОЈИМ С.ВЕ НОВИМ И НОВИМ ИСКУШЕЊИМА И РЕВИЗИЈАМА НА МОРАЛНОМ ФИЛОЗОФСКОМ ТЛУ. Циљ оправдава срество. Његова велика спрема и сјајно познавање Европе, које је као политичар стекао, неисцрпан резервоар знања етнолошког, културно историског, необично вешто руковање статистичким податцима, много су му допринели, да пред преставницима Антанте, који

су о томе врлс мало или нимало знали, изнесе праве захтеве малих и потлачених народа и њихово право на слободан живот. Поверење које је сваком уливао, новинарско искуство, савршенс поштење, чист карактер, чинили су да га слушају они којима се обраћао. Ставио је себи начело, не вређати Немце, не потцењивати непријатеља, ни у ком случају ствари не изопачавати или преувеличавати, ништа не обећавати напразно, И, ШТО ЈЕ НАЈТЛАВНИЈЕ, НЕ ИСТУПАТИ КАО ПОНИЗНИ МОЛИЛАЦ. Радити само помоћу идеја и аргумената, а лично остајати у позадини. Никоме не бити на терету, и ни од кога, осим од својих људи, не примати новац, ПА СЕ МАКАР И НУДИО. Сав се заложио и предао ситном раду, али корисном, да успостави везе са Прагом и да добије тамо изврсне сараднике. Масарик на једном месту вели: „Нисам сдмах ишао Министрима, него тек онда кад их обавесте и придобију за нашу ствар људи њихова поверења, које сам претходно ја информисао. Лојда Цор•Ја у Лондону за време читаве године дана нисам ни једном видео". В. Стид му је и овде много ваљао, јер је он био један од најбољих познавалаца Аустрије и важио као један од најчувенијих публициста Антанте. Преко њега је и успео да 10 лондонских дневника постепено придобије за чешку ствар. У исто време његова дела и научни рад донели су му професорску катедру за славистику. Своје знање стално проширава читањем, радом, посматрањем и проучавањем. Почетком 1916 године придобива Бријана за план раскомадања Аустрије и за ослобођење Чеха, али поред свега тога, требало је пуне две године дана Бенешове обазривости и његове жилавости, па да савезници усвоје њихове услове за склапање мира и гнесу две речи: „Ослобођење Чехословачке". Масарик вели: „Ми смо дакле де фактс и де јуре били независни, слободни". Да би допринео и свој удео у антантиним напорима да се сломе централне силе, ваљало је заратити. Сад је требало од оних неколико десетина хиљада заробљеника и бегунаца, и од оних на хиљаде нацис.нализираних Чеха у Паризу, Лондону и Америци, створити војску. А најзгодније тле за остварење тога плана била је Русија, пошто се у њој стицајем прилика нашло највише Чеха. Цар се томе плану противио, плашећи се људи који су веђ једноме Цару окренули леђа. Али кад је дошао, иза пада царства Миљуков, Масариксв колега и познаник, Масарик полази из Лондона за Русију, и то помоћу фалсификованог пасоша. И тако између два професора, који нису никада носили униформу, склапа се уговор с 40.000 добровољаца, који се имају борити на страни Антанте противу централних сила. Масарика проглашују диктатором. И тако Масарик филозоф, моралист, који ни зеца никад није убис, постаје свемоћни тсподар једне војске својих земљака и живи са њима заједно по селима и под шаторима. Са француским министром муниције Албером Томом закључује у Петрограду уговор, којим се обавезу/е да ће своје војничке формације довести на немачко-француско бојиште. У међувремену Миљуков пада и Лењин долази на власт. Међу самим чехословачким легијама код Ки-