Општинске новине

3*

Други дан, нови живот, други људи

ОО!

Савладана бујицом својих осећања, Дудз се баци пред моју столицу, сакри лице на моја колина, и одједном се горко заплака. Гладио сам је по коси, и чекао. На Ј3 ад се откиде из ње: — Ономад сам ишла горе мами, и тада сам видела како се са Стеваном грли и љуби. И Дуда је гласно јецала због срамоте и бола што је доживела. Сирота Дуда... Јадно мало срце! И њу је додирнуо тај гадни баук који, од пре кратког времена, вршља по нашој часној кући... Деса мора да је сасвим полудела... или је покварена... Она је мати једне златне девојчице, а није свесна тога, него јури за утварама своје еротичне фантазије... Говорио сам Дуди са пуно љубави, и уверио сам је да нисам ни мислио отпутовати, и да сам се зажелео нашега старога дома и срдачних разговора са њоме. И завршио сам. — Ти си, пре свега, моја кћи, зар не? А Деса је као твоја старија сестра, тако млада, лепа и мало лакомислена. Мораш јој опростити, и не треба да се жалостиш. Л>уди су као биљке: има лепог, мцриснога цвећа, лепога цвећа без мириса и чкаља. Таква су и људска бића са њиховим погрешкама. Не можемо сви бити многострано дубоки. Човек мора да има обзира према њима, и да им не рачуна све у зло. А, пре свега, не треба узимати ствар озбиљније, него што они сами чине. Миша је покушавао да из Десинога неурачунљивога понашања истргне жаоку која је моју братаницу тако дубоко ранила. Убацио је: — То није ништа, Дудице... Ето видиш, и ја сам тебе толико пута пољубио... Мислим да ту није било ничег увредљивога. — Ти си друго... врло сам добро осетила разлику... Он је није само пољубио... већ су се они грлили... одговори девојчица, а њене очи опет се напунише сузама. Затим продужи: — Јадна Јелисавета! На њу не смем ни да мислим. Све ми се чини, да чика није напустио кућу, ништа се не би десило... Уместо мене, могла је наићи Јелисавета. Треба се прво побринути о њој. И ми смо се тада договорили да Наста и Миша, који морају да се врате у Зајечар кроз неколико дана, поведу собом Јелисавету. Она очекује бебу крајем августа. Треба код Насте да ужива у душевном и телесном миру, и да остане поштеђена немилих изненађења, сличних ономе које је Дуда морала искусити. Мала ми је још испричала да је Стеван каткад према Јелисавети врло груб. Али она се понаша према њему увек подједнако пријатељски и мирно. Стевану и Деси ћу жестоко рећи своје мишљење. А док срећно прође порођај моје старије братанице, говорићу и са њом о њеноме мужу-варалици и посаветоваћемо се о њеној будућности. Чини ми се, по сигурном и

мирном понашању моје несрећне Јелисавете, да је и она донела одлуку о својој будућности, сагласну са мојом. Исто вече вратио сам се кући са Дудом, на њену неисказану срећу, а на велику жалост Мише и Насте. За све време повратка Дуда је брбљала више него иначе. Прошли смо богато осветљеним алејама Дедиња, и ушли у улице наше престонице, пуне жагора света и живога саобраћаја. Топли поветарац овога дивнога летњега вечера струјао је око мога чела. Кров кола је био спуштен, а шофер је возио веома лагано, како бих што дуже уживао у вожњи до куће, — моје миле тамнице. Не обзирући се на добар тон, Дуда је седела припијена уз мене, узевши ме под руку, као да ме је хтела задржати да јој никад више не побегнем, — сирото престрашено дете. И тада ми је објашњавала нови Београд, — „Бео град нас гимназиста и студената." Кад смо прошли поред „Лондона", показала ми је, на десној страни, једну добро осветљену посластичарницу. Кроз велики зид од стакла на првоме спрату виделе су се красне тропске биљке, а, између њих, мали столови. Дуда ми је објаснила: — Ово је „Здрављак". Ми гимназисткиње остајемо обично на доњем спрату, сем оних, које већ имају какав састанак. Моје другарице, па и ја, лудујемо за специјалитетом те посластичарнице. — То је један колач од чоколаде, зове се „коцка од чоколаде". — Са Бобом сам једном била горе. Пили смо чај из јапанских шоља, — не правих, али изврсна имитација. — За малим столовима уза зид седели су парови и тихо разговарали; за њих нико други није био присутан. Грамофон је свирао непрестано, тмуло и дискретно, један заносни танго за другим. А у средини тог салона где су састављени сточићи давали један велики, лепо постављени сто, скупило се шест дама; седеле су уз белу кафу са шлагом и са парчетом „милхброта", и живо и сложно су се разговарале. То су биле гувернанте и „фрајле", младе Немице и Францускиње, које су дошле из стране земље да децу наших богаташа васпитају и науче страним језицима, и да зараде свој мираз. Оне се једном или двапут месечно састају овде, да од срца поразговарају, и тако створе себи илузију да су у Диселдорфу или у Шартру. А кад су се изјадале на ограниченост деце, неотесаност госпођа и на остале незгоде свога позива, утркивале су се да покажу која је од њих од своје госпође највише поклона добила и највише пажње уживала. Ни од једне од тих девојака ниси могао чути да је несрећна. Све су храбро тајиле оно што их је највише пекло, у нади да ће, ипак, савладати злу судбину, и доћи до оне укалупљене среће немачког а и француског малограђанског сталежа, која претставља врховну тежњу њиховог маштања. — Јер то су биле поштене девојке, то се видело, чика Војо... А после, кад су се наситиле, и кад су са душа скинуле