Општинске новине
иоч
ћеоградске општ инске новине
сао да све што је велико, добро и божанско, што носимо у зачетку у себи, мора доћи у додир са другим бићима, како би се могло пробудити на живот и на деловање. У градске .устинове довела ју је намера да поклони извесне књиге, рукописе, фотографије и уметничке радове, како би се на овом месту сачувало сећање на истакнутог уметника, који је имао велике заслуге и као већник града Београда. Гђа Гавриловић становала је у оном делу старог Београда у коме су се и до данас сачувале многе мале интимне кућице, кафанице кој^ и данас најрадије посећују београдски књижевници и уметници, у стзлјОЈ Скадарлији, „боемском делу Београда", који има у себи неки нарочити штимунг, интимност и поезију. Први пут сам је посетила у време кад се равршавала трогодишњица од дана смрти великрг позоришног доајена. Сва у великим сећањима, сва устрептала, госпођа Гавриловић ме дочекала речима које су одавале њену дубоку тугу и бол за прошлости, за свим оним што је било и што се више није могло вратити. Био је то један од оних лепих дана раног пролећа који много обећавају онима крји тек улазе у дшвот. За госпођу Гавриловић, иако Је у малој башти пред кућом све цветало, све је било у прошлости, с том разликом што се онз тој прешлости предавала истинском насладом човека који дубоко осећа њену вредност, без обзира на садашњост. Као да би се хтела оправдати што станује у тако малој кућици иако се једва може замислити што пријатније и интимније од те мале куће, у којој је баш тада становала и у (којој је умро Стари Господин Милорад Гавриловић, — госпођа ме после првих неколико речи повела према прозору и, подижући завесу, показала на велику лепу кућу на углу: „Ето видите, тамо смо некад становали Милорад и ја, тамо сам имала велики стан, диван намештај, студенти су тако често долазили да му праве овације. Кад су га неправедно пензионисали, у знак протеста, дошли су студенти и однели га на рукама све до Коларца". Пустила сам је да говори, нисам је хтела бунити у сећан,-.у. Огледајући се по себи додала је: „А сад од свега није ништа остало, само његов сто и ове фотографије што их видите по столу, један део његове библиотеке, нешто писама и новинских исечака који говоре о њему..." Сваки мој покушај да свратим разговор на њу саму остао је без успеха. Почињала је, а онда би јој опет око пало на какву ситницу и разговор се опет враћао Старом Господину. Цело јутро провеле смо заједно у разговору и разгледању разних успомена. Нагнута над фијокама мале библиотеке, она је својом руком хтела да развије сваку новину, да извади и да ми покаже свако поједино писмо, и увек јој се лице озаривало новим смешком, новим изразом дубоке и интимне радости, кад би у
писму нашла нешто што је нарочито одговарало њеном осећању култа према великом покојнику. Ту су била писма некадашњег управника позоришта Милорада Шапчанина, разних пријатеља и познаника и бескрајно мноштво новинских чланака које је она све брижно сачувала. Како која успомена, таква је била и игра светла или сене на лицу ове жене, која је ванредном интензивношћу и отменошћу све преживљавала и изражавала. Скоро на самом дну фијоке, као да се скрива оку и срцу да их не позледи, лежале су две од дугог времена по-
Милорад Гавриловић
жутеле коверте и један исто тако стари број „Восанске виле". Нешто нарочито болно прешло је преко још увек лепог лица уметнице, а онда се поново сагла и малом дрхтавом руком дохватила то што је преостало. Сузе само што нису потекле. Пружила ми је хартије говорећи: „Ево, то поверавам вама, то ми је најмилије писмо Милорадово, Бебина коса и ,,,Босанска вила" у којој се налази песма о Беби..." Свака па и најинтимнија успомена великих људи сачињава део њихове историје и према томе припада јавности. Па ипак је приватна кореспонденција, а нарочито писма ове врсте не-