Општинске новине

Позоришна кроника

и ^елмцера

Јшкцник г. Бранислава Нушића показује да се г. Нушић усавршава као писац, да идејно напредује, да се развија. То је оштра духовита сатира на савремено београдско друштво. Али не са конзервативног гледишта, — као што је Сремац исмевао ново доба за рачун „старог доброг времена", — него са једног вишег прогресивног становишта. Г. Нушић је овде пустио кроз шибу и политичке и социјалне прилике. Изнео

Г. Гец, г-ђа Зора Златковић и г-ђа Гец у Нушиђевој комедији „Покојник" је како се теку богатства и положаји помоћу фалсификата, кривоклетстава, крађа, злоупотребе власти, денунцијација; како муж и жена осигуравају хармонију у браку на тај начин што једно другом дозвољавају излете ван брачног гнезда. Муж, кога је жена преварила са шеговим ортаком и најбољим пријатељем, осети гађеше и бежи у свет. Једном грешком прогласе га за мртвог. Над његовим гробом ствара се нова ситуација: Жена се преудаје за свог љубавника (образујући са новим љубавником опет брачни троугао); неки тобожњи рођак наслеђује све имање, доказавши најближе сротство са „покојником" помоћу фалсификованих уверења и кривоклетстава; један пријатељ присвоји ,,покојников" необјављени научни рад и добива помоћу шега катедру на универзитету и положај директора у једном предузећу, које су основали наследници са братом једног министра, да лове концесије помоћу политичких веза; други пријатељ-дужник ослобађа се дуга помоћу лажне заклетве да је „покојнику" дуг исплатио. Појава „покојника" прети да сруши целу ту зграду, која је постала саставни део „друштвеног поретка". Зато се ствара завера наследника против „покојника", кога проглашавају револуционаром, агентом једне интернационалне анархистичке организације, антидржавним елементом. Један претставник власти, који је у пословним односима са наследницима, покрене против „револуционара" и државни апарат. „Покојник" мора да бежи из земље са лажним пасошем, који му је

великодушно прибавио његов „најближи рођак", главни наследник. „Увек сам веровао у ону народну изреку: Правда на крају крајева побеђује" — констатује главни наследник док ое завеса спушта. Колико сарказма само у овој завршној фрази! Место Стеријиног моралисања, место демаскираша варалица, — како се догађа и у најмодернијим комедијама, — овај песимистички завршетак, који је прави израз стварности! То је крвави ударац бичем по савременом друштву, ломљеше штапа над њим. Г. Нушић се овде приближио г. Крлежи, који не жели да поправља, него само констатује трулеж. Као Гогољев „Ревизор", и Нушићев ,,Г1окојник" требало би пре да изазове сузе него смех. Има овде духовитости вишег ранга, какву нисмо навикли да слушамо од г. Нушића. То је духовитост Џонатана Свифта, која пече. То је сатанско смејање целом једном друштву.... Комад је технички добро конструисан, лепо компонован, сценски ефекти искоришћени. Г. Гец је одиграо ванредно улогу Спасоја, главног наследника, који наслеђује куће и магазе „покојникове". Са много убедљивости и духа приказао је г. Гец у том типу претставника савременог друштва, коме новац доноси положај и углед. Писац га није нимало карикирао, него га је пренео из живота. Тако га је и г. Гец интерпретирао. Г. Марко Маринковић је одиграо необично живо и духовито Анту, комичну фигуру, која, —- поред уседелице, коју мајсторски игра г-ђа Златковић, — одр жава везу између ранијих Нушићевих лакрдија и ове горке друштвене сатире.

Сцена из Нушиђевог „Покојника". Г. Богатинчевиђ, г-ђа Каталинић, г. Гец, г-ђа •Гец и г. Душановиђ

Г-ђа Гец је својом свежом и лепо стилизованом игром и пријатном појавом учинила дубок утисак на гледаоце. Епизодна личност Рус Аљоша оцртан је и верно и духовито. Г. Воја Јовановић га је одиграо дивно, про;сто га је из живота пренео на позорницу. Остали глумци су били коректни. Б-ц.