Општинске новине

Некролози

63

чки најразрађенија. Тако се за Нушића може рећи да је, у буквалном смислу речи, умро у напону своје душевне снаге, иако је зашао у дубоку старост. Као да је снажан дух разбио трошну телесну љуску. Смрт је прекинула Нушића баш у моменту кад је писао нову комедију „Власт". Два дана пред своју смрт завршио је други чин са речима .,Ја саи на висини". То су последње речи које је написао Бранислав Нушић. Оне су и симболичне. Нушић се заиста налазио на висини своје стваралачке снаге. Испод тих речи била је написана реч „Завеса". Та завеса, која је имала да се спусти на позорници иза другог чина н>егове нове комедије, спустила се заувек на позорници Нушићевог живота. Карактеристично је да је пок. Нушић и у последњим својим часовима показивао пгароко интересоваше за све проблеме. Он је редовно пратио наше „Београдске општинске нозине". На његовом столу, поред рукописа последњег његозог дела, на коме је радиз го-

Пок. Нушић /е до последњег дана радио. На његовом писаћем столу виде се „Београдске опттинске новине" поред рукописа његове последње драме тово до последњег часа, налазе се једино „Београдске општинске новине", као што се види из слике коју су фоторепортери снимили одмах иза његове смрти, и коју доносимо у прилогу. * » * Бранислав Нушић рођен је 8 октобра 1854 у Београду. Детињство је прозео у Смедереву, где је свршио основну школу и два разреда гимназије. Потом је прешао у Београд, где је свршио реалку и правни факултет 1884. Као правник студирао је једну годину у Грацу. Учествовао је 1885 године у српскобугарском рату. После рата осуђен је на затвор због једне сатиричне песме, у којој је исмевао режим Краља Милана. Одлежао је у Пожаревцу једну годину дана, па је помилован после абдикације Краља Милана. Исте те године, 1889, ступио је у државну службу као писар у Конзулату у Битољу. Провео је десет година по разним конзулатима у Старој Србији и Македонији. 1900 године постављен је за секретара Министарства просвете, а потом за драматурга Народног позоришта у Београду. Пензионисан је 1901, али је ускоро реактивиран и постављен за комесара пошта

и телеграфа. Ту службу није примио, па је поново пензионисан. У државну службу враћен је 1903 као секретар у кабинету Претседника владе генерала Дим. Цкнцар Марковића. После 29 маја опет је пензионисан. Године 1904 био је управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Од 1905 до 1912 бавио се новинарством. 1912 постављен је за првог окружног начелника у Битољу. Године 1913 организовао је позсриште у Скопљу и као шегов управник провео све до 1915, када је са српском војском пошао у изгнанство. За све то време у Скопљу уређивао је „Српски Југ". После ослобођења, 1919, постао је први начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Пензионисан је 1923. Као пензионер био је у Сарајеву управник Народног позоришта до 1927, а тада се преселио у Београд, где је провео остатак свога живота бавећи се књижевношћу. Књижевним радом почео се Нушић бавити још као средњошколац. Прве радове штампао је 1879. Прва његова кљига „Приповетке једног каплара из Српскобугарског рата" изашла је 1885. Први позоришни комад му је био „Народни посланик". Нушић је био необично плодан писац, и као приповедач и као писац позорипгаих комада. Само позоришних комада написао је преко 40. Сва су прошла преко позорнице, а нека су се на њој задржала стално, будећи увек жив интерес публике и пунећи, често до последњег места, позоришну салу. Последњих година издала је књижара Геце Кона Нушићева сабрана дела у 25 свезака. После тога издања Нушић је дао још неколико дела, тако да ће се та збирка морати попунити са још неколико свезака. Поред свог књижевног рада, Нушић се бавио интензивно и новинарством. У младости је и издавао листове. Сарађивао је готово у свима београдским дневним листовима. * * * Поред многобројних саучешћа која је добила Нушићева породица, стигла су и телеграфска саучешћа Кнеза-Намесника Павла, Краљевских намесника г. д-ра Станковића и г. д-ра Перовића, и Претседника Београдске општине г. Владе Илића. Саучешће Нз. Кр. Вис. Кнеза-Намесника Павла гласи: „Породици Бранислава Нушића, Београд. Примите моје искрено саучешће у великом болу за изгубљеним супругом и оцем, нашим књижевником и националним радником Браниславом Нушићем. Павле". Слична саучешћа упутили су и Краљевски намесници г. г. д-р Станковић и д-р Перовић. Саучешће претседника Београдске општине г. Владе Илића гласи: „Г-ђи Даринки Нушић, Београд. У име Градског већа Београда и у име моје изволите, поштована госпођо, примити са својом породицом искрено саучешће за великим Београђанином Браниславом Нушићем. Београд је у њему изгубио грађанина који му је деценијама чинио част својим прису-