Општинске новине

Књижевни додатак

Ђтџм}' Кад сунце ово јутром пружи милијарде својих зажарених руку, И обгрли улице, куће, мостове, људе и птице, Кад невидљиви прсти ставе у покрет чаробну градску хуку, И набујали живот замахом озари своје посведневно лице; Кад све се слије у песму и плач овога града: Болесни и здрави, невина деца, жене, паркови и воде, Трамваји, весели младићи, дево/ке, љубавне речи и шкрип.а напорног рада, И лађе оне беле што Дунавом узбурканим шапутаво броде; Кад на трговима проструји мирис воНа, свеже зелени и слане рибе, Кад се заблиста крст на врху мале цркве и кад забрује бронзана звона, И кад кроз зрачне улице нагрну бујице људи из удаљене чатрље и колибе Што болним неким ригмом стварају ^утљиву поворку милиона, Онда се ти преображаваш у оно што вечно /еси: У град наших н.апора, наше љубави, наших страсти и наше славе; Онда ти, граде, окупан сунцем непоколебљиво стојиш на месту где си Сто/ао вековима, насупрот бурама ко/е су тежиле да те смлаве. Ти си наш горди град, велики и онда кад си био мали, За тебе су увек куцала дивовска срца наших смеоних људи, Ти си разносио по свету поносно славу коју смо ти дали, И свака тво/а нахерена кућа стара у нама дирљиву прошлост буди. И твоји споменици, и твоја тврђава стара, и тво/е школе, И тво/е палате, и тво/е уске улице, и твоја далека предграђа, И твоји паркови, и твоје мане, и све што тво/и људи мрзе и воле, И тво/е берзе, и тво/е накин-ђурене жене, и тај нови дух који се свуда рађа. И твоји музеји, и тво/е црк ве, и тво/и мостови, и тво/е реке, И твоје светковине, и тво/е песме, и тво/а позоришта, и твоје но+>и, И тво/е празничне идиле раднога света, и тво/е приче да леке, Све је то дивна мешавина тво/е свеже лепоте и твоје неодољиве мо^и. Све је то она /езива та/на која те издва/а и диже, Изнад свих наших снова, изнад свих наших тегоба, изнад свих наших плоти; Све /е то срж оне снаге ко/а нас теби привлачи ближе, Она безгранична љубав, величанствена у својој простоти. И зато кад сунце ово /утром пружи милијарде својих зажарених руку, И обгрли улице, ку^е, мостови, људе и птице. Кад невидљиви прсти ставе у покрет чаробну градску хуку, И наубјали живот замахом озари своје посведневно лице, Гад се у нама рађа по брзом такту твојих разиграних жила Пламена љубав пуна пијанства тво/е гордости сл.авне; Тад те ми в олимо снажном љубављу свога помахниталог била, Велики граде наших живота и наше прошлости давне. ВЛАД. Т. ПЕТКОВИЋ *) Ова је песма одабрана за штампу под редовним условиме на специјалном књижевном конкурсу „Београдских општинских новина".