Општинске новине

За правилно разумевање проблема физичког васпитања народа

Сви знамо да свака нова установа наилази на тешкоће, које углавном потичу од неразумевања и урођеног конзервативизма, и зато су оне -по правилу више силом него .лилом увођене. Није ли увођење обавезне основне наставе имало исте тешкоће које данас има увођење обавезног телесног васпитања! А коме данас и на ум пада да подигне глас против основних школа! Физичко васпитање народа мора исту судбину да преживи као и све остале ,нове установе које су се увађале, и да се бори са исконским противницима: неразумевањем и козервативизмом своЈе средчне.

Са једног излета течајеваца обавезног телесног васпитања. Утешна је појава да су све нове установе, које су имале дубоке корене у опште друштвеним потребама, коначно односиле победу. То ће свакако бити случај и са физичким васпитањем народа, јер оно није везано ни за какве политичке режиме, већ је биолошка потреба друштвеног развитка и опстанка. Али, упркос свих тих повољних изгледа, свакој новој установи мора се крчити пут у друштвеној средини која показује и мало расположења и мало разумевања за њу, и то не само сретствима законске принуде него и свим сретствима убеђивања и пропаганде. Потребно је такву установу приказати не само под окриљем закона и власти него и у светлости разума и општих потреба. Физичко васпитање народа, особито његов најважнији делокруг: обавезно телесно васпитање ваншколске омлатине. наилази у нашој средини или на потпуно неразумевање или на погрешно разумевање, и то је поред осталог

један од разлога да његово спровођење има каткад да савлађује јак отпор који се у тежим случајевима мора строгом применом санкција отклањати, отпор једне средине која је иначе навикнута, због свог историског развитка у великим и брзим скоковима, да без велике реакције прихвата ; корените реформе друштвеног живота. Нема већег неразумевања и погрешнијег схватања него гледати на физичко васпитање, а специјално на обавезно телесно васпитање, само као на неке скупине за ,,гимнастичење" и „дангубљење." Истина, ту се врше разне телесне вежбе, али оне нису саме себи циљ, већ методе да се постигне други циљ опште социјалнзг, народног и државног значаја. Данашњи начин производње и друштвеног живота све више оставља појединца .самом себи. Појединац се све више измиче контроли и старању породица и друштва, док његови животни услови постају све тежи, и за његово васпитање и лично формирање све неповољнији, управо такви да код њега развијају асоцијална и анационална осећања. Код таквог једног стања ствари има ли онда што природније него тежња целог друштва, односно државе, да таквог усамљеног и угроженог појединца узме у заштиту и побрине се да, уз побољшање његових животних услова, подиже и васпитава његов дух и тело. То се државно старање о појединцу у почетку ограничавало само на побољшење услова рада, па се доцније оно проширава и на разна осигурања, што је доказ да је схватање заштите радника у сталном превирању, и према еволуцији тога схватања та заштита узима разне облике. У последње време са том еволуцијом схватања заштите радника дошло се дотле да се тражи од савремене државе да се она побрине о употреби слободног времена и одмора радног народа, и данас је тај проблем стављен на дневни ред исто онако као и сви други социјални проблеми, и то у свим државама, без обзира на њихове унутрашње политичке режиме. Механизација рада захтевала је скраћивање радног времена, а скраћивање радног времена поставило је питање употребе слободног времена. Јер друштво, када једном скрати радно време, не може остати равнодушно како ће се и где тај одмор употребити, пошто је неопходно да се радник врати задовољан и окрепљен на посао у који ће, као такав, и више воље и више снаге