Општинске новине

186

Београдскв општин ске новине

експедиције на Калемегдан, биле су реванш Надин за оне многобројне н>ој непознате речи Тозине, којих је било код њега у свакој Другој реченици готово. Тада је био ред на Тозу да се чуди, да застаје, да запиткује, а Нада му је све објашњавала озбиљно и заштитнички га учила, па је чисто расла од поноса. Али последње недеље, колико прекјуче, умало Нада није пропала у земљу од срамоте, толико је Тоза обрукао. Него се и цео остали свет од срца смејао добродушној и искреној наивности сељачета, па се и та бр)гка претворила за Наду у једну од најлепших успомена са тих путовања на Калемегдан. Били су тако доспели скоро до Двора. Тоза је, као и до тада, гласно коментарисао све што види на улици, на плочнику, у излозима. Из гласа се чудио грдној ципели на велосипеду, а звучним узвицима позивао Наду да гледа велику флашу на ауту. Девојчица га једно време изгубила извида док је посматрала костиме за купање који Тозу нису нимало интересовали, па је тргло кликтање: — Ене зец! Држ' да га у'ватимо! — Бацио се Тоза шајкачом на зеца, потрчао, лупио главом о стакло;, а пролазници прсли у смех, али се он ипак није збунио, већ је и даље за свој рачун кликтао и дозивао Наду: — Жив зец! Славе ми! Зец се тада окренуо, извирио мало више, погледао Тозу, Тоза зинуо, а зец се брзо завукао у главицу купуса. — Славе ми, жив! — закључио Тоза и сео на басамак увучен између два излога. Крај њега села Нада. Пролазници се брзо разишли, али остала деца и доказивала му, смејући се, да је то само вештачки зец. Увидео је и Тоза да се преварио, али се ипак вешто извукао из платке. Испричао је деци која су га с највећом пажњом и дивљењем слушала, како је једном Чиле, ћата у „мојој" општини, дочуо да ће доћи београдски ловци, па покупио њих чобане те од старих крпа направили нешто као зечеве, у главе им усадили кукурузна зрна, окречили неким прљавим кречом и поразмештали их по врзинама куд су ловци рекли да ће проћи. И још се они, чобани погодили код ловаца да им носе лов, пола динара од зеца! И тако, ем београдски ловци истрошили сву муницију пуцајући на лажне зечеве, ем после ћата, као свака сеоска власт, пресудио да ловци плате чобанима ио пола динара за сваку донету крпетину! Свега тога сетила се Нада, али ое сетила и оног свог малог рачуна, пустила Тозу и тужно га запитала: — Ал' како ћеш кад немаш новаца? — Казаћу ти кад се умијем, — одговорио Тоза шеретски и насмешио се. — Па ка-ажи! — молила га девојчица. — Зарадићу на томболи! — учинио јој се-

љачић по вољи и отрчао, све рипајући с ноге на ногу, ка чесми, одврнуо славину и потурио гла ву под млаз. Прскала вода свуд унаоколо, скакутао Тоза и ћурликао од радости, те ништа није чуо... А Нади клонуле руке, окренула се мајци, пошла јој корак, два, очи јој се шириле, округле, све веће, уста развлачила и пропуштала неке неразумљиве гласове и цике, па умукла. Притрчала мајка, дотрчале и неке комшике. Збуњено су раскопчавале девојчицу, пренеле је на кревет и, бледе, унезверене и уплашене мењале облоге, не знајући ни саме зашто... па се све утишало, само што је од чесме допирала све јасније паклена галама. Крештао је баба Живкин глас, Тозин парао уши. — Море, шта ви је људи!? Играо сам ја о светом Сави у чколи... — Не дочекао светог Саву, да Бог да! — Па рекао сам да јој начиним вољаку! Шљис, одјекнуо шамар, а Тоза ударио у инат: — Ја ћу Потес да продам! — Главу продао! — сиктала баба Живка. — И мајстор ће да игра! И мајсторица! бранио се Тоза. — Шта се бијеш?! — И нећу да те бијем него да те убијем! О дуњу ћу да те обесим! — претила му баба Живка све вишим гласом. Слушале ову препирку жене у собици, слушала и Надина мајка. И сама Нада била се мало примирила па је чула у каквој се опасности налази њен највећи пријатељ, те се тешко дигла са постеље, извукла се из собице и ломна корака упутила се ка дну авлије. — Тозо! — гушиле јој сузе глас у грлу. Баба Живка је прва чула, окренула се и све разумела, па пустила уплакано и преплашено сељаче и повукла се. — Тозо, јеси ли казао да ћеш мене све да слушаш? — Је-есам, — цроцвилио деран и очекивао заштиту од своје другарице, али му она рекла: — Немој да играш томболе! Деран се скаменио а његове крупне и сузне очи као да су питале: Ама шта је овим људима те су сви скочили на ту томболу!? — Тозо! — потсетила га девојчица на оно што му је рекла, а у њеном гласу сељаче наслутило сву озбиљност ситуације па покушало да је умолистиви: — Ал' за возаљку... — Нећу возаљку! — пресекла га Нада одлучним и чврстим гласом, те прснуо она1 дивни мехур лепих снова који је Тозу толико веселио. — Кажи да нећеш никад да играш томболе! — позвала га свечаним гласом, а њено измучено лице открило му и ону другу страну томболе коју није ни слутио, те је одмах поверовао да мора бити страшна када се његова другарица, која се толико радовала возаљци, сада сама ње одриче.