Општинске новине

190

Беог радске општинске новине

се очи упише у њега. — Погледајте ме добро, рече му она умиљато и смело, — хтела бих да ме упамтите и познате на корзо-у... Дођите довече! Па му опет стеже руку и врати се грациозно међу своје другарице. Кнапу оста јасно у сећању: њен стас, плаве очи, пркосне, изазивачке; осети да би тај лик могао потпуно да загосподари њиме... Он изађе у варош пред вече, после митинга, упути се на корзо и поче је тражити очима. Наједном чу иза себе нечији глас: — Па он је подофицир, ево ти га, Бела! Он је наредник... Кнап се брзо окрете и међу њима трима спази њене очи. — Ако је, одговори им она одлучно. Нека је и наредник, мени се свиђа, бољи је од толиких других... Кнапу удари крв у лице. Она се издвоји од другарица и очекиваше да јој приђе. Збуњен, црвен у лицу, незграпан и преплашен, Кнап јој назва добро вече и први пружи руку. — Тада и она поцрвене... Отада, састајали су се свако вече и Кнап се губио све више и више. Збуњивао се редовно. Она је остајала озбиљна, горда; можда се и кајала што се била толико одушевила њиме, али је хтела да остане одлучна. Борила се против предрасуда — борила се или га је можда и заволела? — ...То је оно што је он желео на\више да сазна... Кнап се трже са прозора, ова мисао га је опекла. — Имао је право Јака, помисли он, она је увек озбиљна, можда сам јој досадан... на сметњи, а незгОдно јо^ да ми каже... Па поче замишљено да хода по соби. — Да, да, продужи Јаклић. Видиш, Калшек, тако леп младић и девојке питају за њега, а он неће да иде у варош, неће зато што је подофицир, горд је, а ти запуцао... Сунце је већ при смирају. Кнап се узнемири; одлука: да не иде у варош и да се не састаје са њом док се не увери да ли га воли — поче да се колеба. Он постајаше све слабији и слаби\и. Нзен га лик заносио, освајао, толико да поче самога себе да жали. Реши се ипак да иде. Изађе на корзо и поче да је тражи очима; нико за њега у то'ј вреви није постојао други осим њеног лика. Жудно је тражио да га сагледа... и што је дуже желео, жеља је расла, до бола. У свакот је видео само њу, њу... Најзад: спази је пред собом, шета са колегама. Он задрхта, тако јако да му ноге отказаше. Поче успорено да иде за њима, да их прати. Учини му се да га она у једном моменту примети, и као да јој било криво. Шта све не пролети његовом главом! Он чак сагледа и мину незадовољства на њеном лицу. — Али он мора за њоме1 говораше сам себи. Она пође кући, само са једним колегом, којега је Кнап чешће виђао са њоме. Кнап их је и даље пратио, као прикован, понижа-

вајући се, али немоћан да господари собом. Осећао је да самог себе презире.!. Пред самом њеном кућом она стаде са колегом, а стаде и он недалеко од њих и остаде у сенци једнв липе. Али јој он није осећао мирис. Чуо је објашњење Белино и колеге; она му је свакако »одговарала: да зна ко их то прати. — Бела, ти идеш са војницима — чу Кнап колегин глас — то није лепо... — Идем, па шта! чу и њен одлучан одговор. — Он је пилот-ловац, наредник. — Досгави ме, ако ти је криво... — Бела! Ти, зар ти најлепша и најпаметнија у целој школи... молим те освести се, са простим војником... — Он је пилот-ловац, понављам ти, најбољи, најхрабрији... Кнапу су пропадале ноге у бетон. Он окрете главу и поче да бежи. Не сачека да види, да се Бела већ беше одвојила од колеге и пошла к њему, — он крете брзо назад, као да га прогоне, пође у касарну љут, увређен у срце. Зарече се да је то његово задње виђење са њоме. — Има право Јака, мишљаше он успут; ј а ј°ј досађујем... Нешто га је стезало у грлу. — Али неће више бити ни тога. Збогом. Но ипак као да му неко шапуташе, неки зрачак наде однегде из дубине: а ако те воли?... Наизменично му долазаше: топлота око срца од неке скривене, тајне мисли; и горчина, од онога што беше чуо... — Нека, нека, нећу више... Збогом... Пет дана Кнап не изађе из касарне. Пет тешких дана. И кад му беше најтеже, када хтеде скоро да попусти, јер не могаше да одоли лепим вечерима са неком неодређеном чежњом, (дође му тако да жали самог себе, да плаче, зашто ли?) — доби он шестога дана њено кратко писмо, које га просто озари и редови му се његови урезаше у мозак, као длетом у камењу: „дођите, јер имам нешто важно да Вам кажеМ...". II Бела је била кћи доста имућних родитеља; отац јој је главни благајник у повеликом месном предузећу. Имала је још измалена госпоствено држање које се није (баш) слагало са тако припростим изгледом очевим и мајчиним. Зато су се они увек препирали око тога: чију је фамилијарну отменост Бела наследила, очеве или мајчине лозе? Поносили су се својом јединицом, али су пребацивали једно другом да она није његова или њена ћерка; већ „сва на оца" или „сва на мајку"... Бела се међутим као мала умиљавала и једном и другом, као и свако дете, али кад пође у гимназију она се некако оте од њих, увиде ваљда да су сирови и поче да се повлачи у се. То се опажало већ, на велику жалост ро-