Општинске новине

202

Бео градске општинске новине

дашњи митрополит Петар био је прекосавски Србин. Судови су били искључиво у рукама прекосавских Срба. Ту видимо Моју и Јована Гавриловића, Николу Крстића, Шимића, Петровића, Станимировића, Димшића и др. Све ове чиновничке пречанске породице живеле су својим засебним животом, дружећи се међусобно и долазећи мало у додир са оним осталим друштвеним слојевима. И прве зачетке уметности зачели су пречани Милоук, Стева Тодоровић, Матија Бан. Породице ових чиновника и по спољашњем изгледу разликовале су се сјд осталих грађанских породица. Жене и кћери тих професора и судија појављивале су се у европском оделу, по коме

се одмах знало да то није породица иеког домородца, већ дошљака — пречанина. У току времена синови домородци одлазили су на стране Универзитете; ^већином правници на универзитет у Хајделбергу и Гетингену у Немачкој. Други су ишли у Француску, већином у Париз. Београдска публика називала их је „паризлијама" и они су се одликовали како елегантном спољашношћу тако и отменим, европским манирима. Они су носили на себи једно француско обележје: имали су огртаче, који су се звали пелисијери. Ови немачко-француски студенти вратили су се у домовину са солиднијом спремом и тако почели да заузимају важнија места у \државној служби. Влад. Ст. Каћански

Радни програм Арсе Лукића, претседника Општине београдске пре 68 година

Арса Лукић, угледни београдски трговац и народни посланик 1872 и 1873, изабран је за претседника општине у Београду 27 децембра 1869. На седници одборској, 29 истог месеца, изнео је програм свога рада и апеловао на одборнике да га у томе послу помогну. Истичући на првом месту подизање школа, он је после и ово рекао: „Канали су београду нужни, но има неколико времена како су дошли под питање: треба ли да постоје, или не. То се питање дуго повлачило и најпосле је на надлежном месту решено: канали треба да буду по пропису озидани, а ако не да се затворе и ови што постоје. Ја мислим, да би ми Београђани много изгубили кад не би употребили згодан положај који наша варош има за канале, утолико пре што ће нам калдрма лепша и трајнија бити..." Још једно је место у том програму интересантно: „Одбор ова1 поодавно је закључио да су му седнице јавне, али се то не чини. Ја мислим да ово закључење одборско што пре у дело приведемо? Јавна радња у општини даће прилику Београђанима да темељно упознају оне, којима треба поклонити поверење. Добро би било да се о свакој радњи општинској- у своје време поведе реч у овдашњим новинама, како би одборници пре закључења сазнали мишљење осталих својих суграђана, а нарочито стручних људи." Лукић је ушао у општину са пуно воље

за рад, али се је брзо разочарао и после 6 мес. поднео оставку. Одборници су неуредно долазили на седнице и тиме кочили рад у општини. Више је волео да изађе из општине, него ли да због туђег нехата трпи прекоре. ЗЕМУН 1872 ГОДИНЕ Пре рата, многи су из Београда ишли у Земун и тамо се снабдевали потребама, нарочито оделом код Капамаџије. Чиновници, поглавито ситни, узимали су одело на отплату и као шверц, без царине преносили у Београд. Тако се радило и 1872. Какве су прилике биле у Земуну, казује нам ова белешка коју је Јединство донело 4-1-1872 као допис из Земуна: „Из Земуна се, или бар преко Земуна доносила сва роба коју је трошила београдска интелигенција. Из Земуна се и дан дањи већи део богатијих београдских кућа снабдева бар кујнским стварима. Па најпосле све околне вароши и варошице стреме са својим производима у Земун, одакле се растурују на све стране. И поред свега тога не видимо ништа што би требало да видимо у вароши оваквог положаја. Нема богатих кућа, па ни онаквих, каквих има у Србији бар стотинама." Данас је Земун предграђе Београда које се нагло модернизује. ДраГ. ]. Ранковић