Општинске новине

12*

Уметничка хроника

219

изложбу дао је Нј . Кр. Вис. Кнез-Намесник Павле. Г. Мусолини је свесрдно примио ову замисао о изложби, а организавао ју је, по одлуци италијанске владе, а под претседништаом Изложбеног комитета грофа Ђузепе Волпиа ди Мизурата, г. Нино Барбантини, уметнички саветник града Венеције, којц је досад са задивљујућим успехом организовао неколико великих уметничких изложби у Италији. Претседник Комитета за изложбу гроф Волпи изразио је најпрегнантије и уметнички и политички значај ове изложбе са неколико језгровитих речи. Он је рекао да ова изложба значи мерило величине Италије у н>еној традицији, шеној мисли, њеним ношњама и свим славним етапама њеног пута. „Поверити, макар и за кратко време, нашим југословенским пријатељима, у њиховом престолном граду Београду, ово наше ненадокнадиво богатство, доказ је великог пријатељства које је фашизам хтео дати нашим суседима за обновљене везе солидарности, које на срећу оба народа не смеју више попустити", — изразио се гроф Волпи.

Мино да Фиезоле: Риналдо дела Луна (млади племић) „Две хиљаде година цивилизације ускрсавају, у изводу и на махове, из ове изложбе италијанских портрета, која почиње са једним мермером републиканског Рима а завршава се сликом БеИита Мусолинија" — каже главни организатор изложбе г. Нино Барбантини. Међу овим италијанским великанима налазе се и уметнички гиганти, репрезентанти

Ренесансе, Микеланђело Буонароти са својим снажним кипом „Брут", Рафаело Санцио са три неупоредива, савршена портрета („Трудна жена", „Папа Јулије II" и „Ла Форнарина"), затим венецијанско „божанско тројство": Тицијан, Тинторето и Павао Веронезе, који су необично популарни и у нашем народу. Изложена су три Тицијанова портрета: Женски портрет назван „Лепотица" — најчувенији женски портрет Тицијанов; — „Човек с плавим очима", портрет непознатог, за који се писало као да обухвата душу Хамлетову и да је направљен од тајанства и снова. „То је једно од најчаробнијих дела које је Тицијанова кичица насликала' г ; портрет папе Павла III, који се по својој савршеној уметничкој лепоти може такмичити са Рафаеловим портретима папа. Васари прича у једном писму из 1547 да је ова слика била стављена на једну терасу према сунцу, и да су многи пролазници скидали капу сматрајући да је живо лице. Од Тинторета изложена је сјајна заветна група „Богородица ризничара", која приказује како се млетачки магистрати, са својим секретарима, заветују, приликом примања дужности ризничара, да ће једнодушно радити за опште добро и дарују Богородицу и свеце цекинама. Изложен је и портрет сенатора Јакопа Соранца, психолошки изразит и жив, чија глава „претставља чудо узбуђења, моћног тумачења узвишене технике". Од Павла Веронеза изложен је један портрет витеза у ратној опреми, веронског племића Пазе-а Гвариенти. Ту је и један пеортрет Ђан Батиста Тиепола, најсјајнијег сликара барока, „прокуратор Иван Кверини". Овај сликар није потпуно изражен у овом прортрету, јер је заносан као декоративни сликар. Он оашвљује стару славу венецијанског сликарства и надахњује новином своје следбенике. Изложба се свршава са портретима XIX века. Из данашњег века изложени су само ликови Виториа Еманела III и Бенита Мусолинија. Италијанско сликарство добило је најјачег израза у портрету, који се неговао кроз све векове. Тако је са портретом било могуће приказати и величину италијанске уметности сликарске и вајарске, и изложиги укратко историју тих уметности кроз двадесет векова. При избору дела г. Барбантини руководио се принципом да од сваког уметника узме ио једну слику или скулптуру. Изузеци су учињени само за најсјајније уметнике, као што су Рафаело, Тицијан и Тинторето, и још неки, од којих су узета по два или три дела. Природно је да сви мајстори нису могли бити заступљени увек са својим најбољим делима, јер су их насликали на зидовима цркава и палата, а неки чувени портрети налазе се у страним музејима (као Леонардова „Ђоконда"). Из тих разлога, Леонардо да Винчи, један од најсјајнијих претставника Ренесансе,